SIMIĆ I NJEGOVA POEZIJA - Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

SIMIĆ I NJEGOVA POEZIJA
Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik



Mileta Simić je do sada objavio tri zbirke pesama, sve tri u Beogradu: ZAVEJANI PUTI (2006), ŽIVOT U PESMI (2008) i OD BISERA NISKA (2010). Znači svake druge godine nova zbirka pesama, svaka od po preko 100 stranica i sa oko 100 pesama: svaka sa po preko 1000 stihova.
Zavejani putevi života, po svemu izgleda, podmladili su ga, pa je uzjahao Pegaza i juri ne samo polima života, već i planinama evropskih Golgota. Pošto je sabrao sva gorka iskustva sa svoje, srpske Golgote, evo ga kako iskušava i svetske, pa ima mogućnosti da ih uporedi, stavi na vagi i da nam koješta nepoznatog kaže. Sigurno sa tim težnjama i aspiracijama, sa tim željama, jednu za drugom on nam stavi u ruke tri zbirke pesama, u jednom relativno kratkom vremenu svog stvaranja, od svega četiri godina.
Ovaj mladi pesnik od 65 kalendarskih godina, da je počeo stvaranje kao ostali pesnici, u pesničko doba, stasu i uzrastu, sigurno bi sada proslavio izdanje svoje stote zbirke pesama, moguće bi nam stavio u ruke i koju poemu, pa i epos, ako u međuvremenu ne bi sjahao Pegaza i uzjahao kakvog proznog magarca.
Hrabro, Čika Miša, jer sam i ja (svoju treću etapu života i stvaranja!) započeo upravo u godinama vašeg starta, na čuđenje i iznenađenje svih, koji su očekivali od mene da se utopim u čašu rakije i razočarenja, očajanja i predaje.
Kao ptica Feniks poleteh iz praha i pepela, ne samo da dopunim od vremena izrečenu reč, već i da dam primer mojim pesničkim kolegama, kao što su i meni dali drugi, u konkretnom slučaju naš veleslavni vojvoda ratnika i pesnika Marko Miljanov.
Imate sreću što ste propevali bez mojih potresnih nesreća i muka, bez onog mog gorkog i krvavog iskustva, za koje nam Njegoš reče: „Bez muke se pjesma ne ispoja!“
Naš Mileta je počeo sa objavljivanjem svojih prvih pesama, kao i sa svojom prvom zbirkom, u sasvim zrelim godinama, kad i afirmirani pesnici odlaze - u penziju.
Rođen 08.VII.1946. godine u Mladenovcu, malom pitomom gradu Šumadije, on je počeo da piše, kao i svi drugi mladići, ljubavne stihove, ali ih, valjda zbog stidljivosti, nije objavljivao. Godine 1967. prelazi u Švajcarskoj, pa nešto ovi zavejani putevi života, a nešto i prijatelji, ubediše ga da počne i sa objavljivanjem. No, ne samo teren, već i vremena su se izmenila. Izmenila su se i osećanja. Izmenilo se mnogo sto-šta, da ne kažemo sve. On sada ne piše samo ljubavnu poeziju. Život ga u međuvremenu, pošto je ispio Njegoševu „času žuči i čašu meda“, naučio i mnogo čemu drugom. Tako on sada, uz ljubavnu poeziju, piše i boemsku, pa i rodoljubivu. Piše o svemu i svačemu što vidi oko sebe, onako kako to vidi i doživljava, oseća, jednostavno i iskreno, jezikom svakidašnjice, jezikom čoveka skromnih pretenzija, svestan svoje moći, dužine koraka i visine svog pesničkog poleta.
Prve su mu pesme videle svetlost dana na stranicama zajedničkih zbornika: SAZVEŽÐA, ZAVEŠTANJA, NOĆ BOEMA, GARAVI SOKAK i ALMANAH. Objavili su mu ih prijatelji. I, pošto im se svideše, pošto videše u njegovim stihovima stvarnu pesničku žilu, nagovoriše ga da ih sakupi, da objavi i njegovu prvu zbirku.
Kažu da apetit raste jedući. Tako Mileti nije bilo potrebno da ga ma ko potstakne da objavi drugu, pa i treću zbirku pesama. I kako je koju zbirku objavio, tako se i podmlađivao, nadahnjivao. Iz godine u godinu mlađi i krepkiji, snažniji. Pa eto tako, u ovim njegovim podmlađenim danima on nalazi smisao svog života i postojanja upravo u poeziji. Zato je rado čita, pa je rado i piše, stvara. Kako kaže i naslovom svoje druge zbirke, on nalazi svoj Život u pesmi.
I ma da mu je život prezasićen tužnim događajima, pričama i nemilim preživljajima, koje njegove stihove neretko prožimaju setnim tonovima, tu i tamo i pesimističkim, on nalazi dovoljno snage da ih provejava optimizmom i da s njima smelo ide Proleću u susret.
Kao svaki pesnik, posebno bohem, Mileta voli i čašicu rakije, čašu vina, koje se „niz grlo sliva, stomak nežno greje“, sigurno i reminiscencije njegove retrospekive, pa i jakšićevske boheme, genima nasljeđene. Kao svaki pesnik, on voli i ženu, kojoj se u više pesama obraća, iako zna da, neretko, njena ljubav je koliko iskrena, toliko i lažna.

...Možda se varam!?
Ona je
samo san,
bajka
koja počiva
u mojim grudima.

Kao lep san on voli i svoju suprugu, koja nije samo san, u mašti njegovoj, jer mu ispunjava svakidašnjicu. Zato je njegova poezija, posvećena lepom polu, koliko eterična, toliko i stvarna, koliko fantastična, toliko i konkretna.
Pesnika uzbuđuje sve, pogotovo nepravda, gubitak bliskih, dragih osoba. Pesnički oseća bol, lični i opšti, koji nastojava da ublaži boemskim pesmama, pa i čašom vina:

...da brige
u vinu utopimo...
Donesi nam
još jedan bokal
dobrog vina,
boje rubina,
što nam razum
uzima!

I makoliko bio uzbuđen, makoliko ga duboko kosnuo bol, ma koliko se utopio u vinu i ma koliko mu vino razum uzelo, on ne gubi prisebnost: Izdži, izdrži!- poziva smerno, poziva druge, pa i sebe.
Svoje emocije, nedoumice, sumnje, isčekivanja, nadu ili razočaranje on obuzdava, čini sve da on vlada njima, da ga ne obore, da ga ne savladaju, da ga ne ponesu. Naprotiv, junački ih je poneo i nosi, često i prkoseći.
Prirodno i on voli sve što je lepo, primamljivo, zanimljivo i potrebno u ovom životu, sve što zaslužuje da se voli. On voli, kako rekosmo, i čašu vina, i ženu i prirodu, i slobodu. Ali - preko svega – on voli svoju rodnu grudu, Šumadiju, svoju Srbiju, koja ga zgreva i raspaljuje, uzbuđuje, obliva snagom i milinom, čudesno podkrepljuje i podmlađuje, pa ga i diže na noge da stane „bezdušnim ubicama na krvavi put“.
Ovako se zavejani putevi prokrčavaju, otvaraju i skreću na pravi, široki, otvoreni put, na život u pesmi, ili na ulogu pesme u životu. Iako daleko od ognjišta svog, od domaje svoje, on živi sa njom i buktinju slobode ne ispušta iz ruku, svestan da joj se u ovim teškim danima rastrojstva i pesmom može priteći u pomoć, posebno kad tu pesmu prožima vera u Velikog Brata i optimizam da „...na istoku nebo nežno žari“.
Njegovo srce, kao srce svakog domaji odanog sina, koji je – kako Simić kaže - deo nje, veruje u svetliju budućnost srpskog naroda i Srbije.

Verujem da ona
još uvek
dovoljno snage ima
da hrabro i mudro
krene u bolje sutra,
sa svojim sinovima.

Sa svojim sinovima on je siguran da će ona kao ptica Feniks izroniti iz tame, iz mračnih vekova punih tuge, patnje, bola. Izroniti i poleteti svojoj sjajnoj budućnosti, svojoj gordosti i svom legitimnom ponosu.
Kao pesnik Simić je liričar. Piše rodoljubivu, ljubavnu i boemsku poeziju. Njegove su pesme u sasvim slobodnom stihu, bez rime i ritma, bez strofa, slobodne od svačeg klasičnog, od svih stega, onako kako bi hteo da bude i sâm. I ako gde vidite strofu ili rimu, znajte da je sasvim slučajna, nikad tražena, iznurena. Ona je prirodan izraz njegovog pesničkog nadahnuća. Stihove ovog pesnika, sasvim transparentne, organizira samo misao i osećaj, ideja, koja je uvek konkretna, ovozemaljska, sasvim shvatliva. Na prvi spoljašnji pogled modernistička, u stvari je realistična i militantna. Bogata je i stilskim izražajnim sredstvima, metaforama, posebno apostrofama.
Mileta Simić je član Udruženja srpskih pisaca u Švajcarskoj, Saveza književnika u otadžbini i rasejanju, kao i Književnog kluba „Branko Ćopić“ u Beogradu. Ovom svojom trećom zbirkom pesama Čika Mileta je sebe dostojno konfirmirao i afirmirao kao pesnika, mlađi od najmlađeg.