PESNIK VENKO MARKOVSKI I JA - Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

PESNIK VENKO MARKOVSKI I JA
- Povodom njegove knjige GOLI OTOK – OSTRVO SMRTI –

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Imam u ruke delo Venka Markovskog GOLI OTOK – OSTROV NA SMRTTA, objavljeno u Skoplje 2009, znači pre koji mesec.
Venko Markovski je poznato pero od pre rata, ne samo u Makedoniji, već širom eks-Jugoslavije, pa i sveta. Posle rata on je jedan od osnivača literarnog jezika makedonskog naroda, kome i pripada po svome poreklu, ali – zbog mnogih nesuglasica sa Josipom Brozom i njegovom klikom – negira postojanje makedonske nacije, a pretendiranjem da su Bugari. On je na bugarskom jeziku i napisao ovu knjigu, koju su na makedonski preveli sa rukopisa Mite Gošev i Branko Cvetkovski.
Knjiga nosi podnaslov gnevnik vo pisma. I stvarno, ovo nije dnevnik, već gnevnik, jer sa stranice na stranicu V.Markovski samo ispoljava svoj gnev, tu i tamo i opravdan.
Ne samo što je u obliku pisama, već i zato što nije napisan u odgovarajuće vreme, on ne pretstavlja stvaran dnevnik. Imamo posla sa jednim imaginarnim dnevnikom, napisan po izlasku iz zatvora, a gde se u formi pisama iznose doživljaji i sećanja iz vremena zatvora.
Po prvi put Venko je uhapšen 1949. godine, sigurno kao informbirovac, ali “pod pritisok na opštestveno mislenje vo Bugarija i vo svetot i po protestot na Trigve Li, togašniot sekretar na OON” – kako kaže on - bio je oslobođen.
Krajem avgusta 1955, sa pseudonimom Leopardi, objavio je na srpskom poemu SUVREMENI PARADOKSI, koja je razdata ilegalnim putem. Tu, između ostalog, kaže:

Revolucija ne zna za grijeh.
Revolucija ne zna za smijeh.
Revolucija proždite i djecu svoju.
Ona se rađa u stomaku,
a stari u glavi…
Na Belom dvoru gavran gače.
Vožd revolucije, revoluciji skida gaće.
Zakon opljačkan, pljačka ozakonjena.

On pretendira: “Toa e poema što go razobličuva jugoslovenskoto predavstvo, jugoslovenskata realnost pod krvavoto tiranstvo na Tito i edinstveniot protest vo svetot vo toa vreme koj e napišan, pečaten i rasprostranet” (str. 34).
Preko Paraskeve Manasieve, spikerka Radio-Skoplja, ja sam u proleće 1955. upoznao Venka Markoskog i dao mu da pročita moju poemu BOJANA, objavljena kao zasebna knjiga u Dubrovniku 1952. godine, a zatim preštampana u listu ISKRA Br. 4, Beograd 1953. Istovremeno je preštampana i u časopisu POLET Br. 4, Zagreb 1953. Ko god hoće može da proveri ovo. Znači, V.Markovski nema pravo kad kaže da je njegova poema SUVREMENI PARADOKS “edinstveniot protest vo svetot vo toa vreme”, jer sam ja protestirao pune tri godine pre njega. I ne na ilegalan način, niti pseudonimom, već pravim imenom i prezimenom, pa i javno, u obe metropole Jugoslavije, nazivajući Jugoslaviju Josipa Broza Tita Golgotom, koju su pritisle ljute rane. Kako se zna, na svim jezicima sveta, Golgota simbolizira mesto patnji i stradanja.
Istina je da sam ja razobličio ne samo titoističku izdaju, već i stalinističku izdaju: obale joj s obe strane / Pritisnule ljute rane! Upravo zato se Venku moja poema nije svidela, pa mi je iskritikova opako i naopako, gore od onog Markovića u Beogradu. To je i razlog što se više nismo sreli. Ipak mi uze jedan primerak moje objavljene poeme sa rečima: “Pročitaću je još jednom, na tenane!” Da li ju je stvarno pročitao još jednom ili ne – ne znam. Znam samo da mi je više nije vratio.
Na strani 37 njegove knjige vidite što piše:

“Ne ja slušam nitu pesnata na Vardar…A tuka, pokraj mene, pod karpestite zidovi na starata zandana teče niz Skopje, niz mojot roden grad – sinot na Šara – Vardarot, toj borec i voin, toj nespokoen mačenik, toj smel budilnik na Bugarija, odi i vee snežna griva niz nokta, odi i pee strašna pesna. Pesnata povikuva na zakletva, golgoti i raspetija. Toj maten mladenec na Vrutok i sega pod Kameniot most pominuva, i sega razvejuva snežna griva, i sega redi strašna pesna. Taa pesna nadaleku se nosi i istekuva. Taa pesna so moken glas i vo mojot sluh se nosi i istekuva so buren ek i vo mojot duh…”

Ko god poznaje moju poemu, rećiće da ju je Venko naučio napamet i, svesno ili nesvesno, eto gde ju je izlio. Ne kažem da mi je poemi napravio plagijat u prozi, ali - ako uporedite taj njegov pasus sa mojom poemom – ne možete da ne priznate “buren ek” te poeme u duši Venka Markovskog.
I ne samo ja!
Pre njega je istupio punim imenom i prezimenom, preko štampe, i Milovan Ðilas. Venko Markovski poznaje sasvim dobro Ðilasovo delo ANATOMIJA JEDNOG MORALA (vidite str. 19), koje je objavljeno negde krajem decembra 1953, ili u januaru 1954., u časopisu MISAO.
Venko Markovski ga možda zato mrzi, jer mu je prethodio i kao pisac, disident, i kao politički uhapšenik. A možda i zato što je Ðilas svojevremeno bio najveći antistalinista Jugoslavije i celoga sveta, agens spiritus, duševni inspirator i vođa V antistalinističkog Kongresa Komunističke partije Jugoslavije.
Kako iz moje poeme tako i iz dela Milovana Ðilasa nema sumnje da je mnogo što naučio, da se nadahnuo i postao ono što je bio - antititoista.
Interesantno: dok spominje sve moguće uhapšene komuniste-informbirovce, književnika Radovana Zogovića nam ne spominje nigde. Možda zato što je i nakon hapšenja ostao idolopoklonik Josipa Broza Tita.
Treba znati da je ovo delo napisao krajem 1980. godine. Znači, posle osude Aleksandra Rankovića, kada je likvidiran Goli Otok i naveliko počeo da se topi socijal-fašistički teror Josipa Broza Tita. U to vreme on je sigurno znao da ja nastavljam da čamim u albaskom stratištu zvano Burelji. Neka što mi nigde ne spominje ime, pa ni disidentni roman IZDAJA (Tirana 1965 i 1967), već mi negira i disidentnu poemu BOJANA, što od njega nisam očekivao, jer je imao mogućnosti da mi pritekne u pomoć. A kako svi, tako i on, mora da je bio svestan da je albanski zatvor Burelji bio strašniji i od Stalinovog Gulaga, pa i od Titovog Golog Otoka.
On kaže da je neki drvodelac, zvani Srebrov od Veles, predao poemu vlastima i – 7. januara 1956. Venka su uhapsili po drugi put, osudili na 5 godina strogog zatvora i 2 godine gubljenja građanskih prava. Zatvor je izdržao na Golom Otoku, zajedno sa ostalim informbirovcima.
Posle Venka uhapsili su i mene. Od prvog dana hapšenja sumnjao sam da me denoncirao, između ostalih, i on. Iz dana u dan sam očekivao da me suoče sa njegovom izjavom, kao što su me suočili sa izjavama drugih, pa i sa izjavom albanskog književnika Adem Demači. Ali je istina da ne samo što mi nisu predočili kakvu izjavu Venka Markovskog, već mi ni njegovo ime nisu spomenuli. Ni pod istragom, niti pred sudom. Pa ni ime Paraskeve.
Njegov opis Golog Otoka je sjajan. I demaskiranje Josipa Broza. Njegov gnev je opravdan, legitiman i sasvim razumljiv. Ali njegov stalinizam je neopravdan, pa i neoprostiv. Pa zar Venko Markovski, ni pošto je izveo živu glavu sa tog ostrva smrti, sa tog titoističkog pakla, ni 1980. godine, kada je ovo pisao, nije shvatio da je Stalin bio Tito SSSR?! Dođuše, moguće da nije bio tako krvoločan, ali to najbolje znaju građani SSSR i mi ostavljamo njima da nam kažu ko je i šta je bio Stalin, jer su oni za to i najkompetentniji.
Mi možemo i treba da svedočimo samo za Tita, jer njega smo lično poznavali i imali na grbači. Od njega smo patili i stradali. Venko Markovski, kao takav, jeste verodostojan svedok i ja mu verujem sve što o njemu kaže. Tito nije bio komunista. On je bio antikomunistički monstruum. A da oni u SSSR nisu bili boli od njega, dovoljna je činjenica da su ovoj ubici jugoslovenskih komunista – “onie što učestvuvale vo Oktobarskata revolucija” – dodelili ordenje: Za pobedu, Lenjina, Oktobarske revolucije i druga. Ovo mi, Jugosloveni, nikada nećemo zaboraviti i nikada im nećemo oprostiti. Najvećem antilenjinisti na svetu dali su orden Lenjina! Može li se ovo zaboraviti?! Može li se ovo oprostiti?! Nikad i do veka! Zato i kažem: Kako je Venko Markovski, i pošto je postao svestan ovoga, dekorisanja Josipa Broza Tita od učesnika u Oktobarskoj revoluciji, mogao da ih opet nazove drugovima, da ih opet smatra za svoje drugove i da nastavlja svoju borbu uz njih i sa njima.
Ali – što korim Venka Markovskog, kad sam i ja učinio mnogo veću grešku od njega?!1) Ne kažem: A ko nije grešio?! Naprotiv – blago onima koji se ni na koji način ne ogrešiše!

_________________
1) Kako se već zna, Akademik Burović je po izdržanom zatvoru prebegao u Albaniju, odakle je mislio da pređe u SSSR, ali su ga Albanci nasilno zadržali tu i, pošto su im propali svi pokušaju da ga vrate Josipu Brozu Titu, uhapsili su ga, osudili na 43. godine monstruoznog zatvora, razorili mu porodicu, masakrirali decu, 10 puta su ga na živo odrali, u doslovnom smislu ove reči, tražeći od njega da porekne svoja društveno-politička ubeđenja, jugoslovensku nacionalnost i državljanstvo, pa i očinstvo svojoj rođenoj deci.- REDAKTOR.