„ЖЕНИ КОЈУ ВОЛИМ“ - Зоран Петровић

Збирка поезије
„ЖЕНИ КОЈУ ВОЛИМ“ - Зоран Петровић
Издавач: "Пешић и синови"




Рањена звер

Живео сам дуго сам на овом свету,
у јазбини својој, к'о вук опасан,
у лов иш'о често, жртве скупљ'о своје,
чим ноћ тамна падне и угаси дан...

Безобзиран, крут, дивљао сам радо,
боли што нанесох, ја схватах олако,
не окретах леђа за сузама горким,
схватих све то касно, кад сам сам заплак'о...

У великој шуми ја упознах тебе,
предивну и лепу, ходаш, сијаш сва,
као плен те гледах, желех да те имам,
ни слутио нисам, плен сам пост'о ја...

Ранила си срце, коме нико није,
пришао ни близу... било од камена...
у тај камен живи, зарила си канџе,
ја питам се шта си, вучица ил' жена...

На ситне комаде, растргла ми душу,
обави ме немир, бол и страшна тмина,
више нисам онај што сам некад био,
где су сад мој живот и моја јазбина...

К'о бескућник лутам, уплашен и тужан,
и више не ловим ал' сам опет сам,
често ћеш ме чути у бесаној ноћи,
очајан, на месец, како завијам...

Остао сам сам

Зашто моју љубав, пушташ да се гаси,
у неповрат да се губи и да вене,
зар је све међ' нама узалудно било,
то сад нико не зна, показаће време...

Ја не могу више овако да живим,
растрзан на пола од среће и туге,
изједа ме сумња, исцељује љубав,
ал' не желим бити покрај жене друге...

Сваки дан ме другој у загрљај тераш,
не даш душа с' тобом да ми нађе мира,
скрхан болом ноћас улицама лутах,
кад наједном зачух, циганин да свира...

Па ја знам ту песму, познајем те речи,
зашто овај човек, сад пева о нама,
боли ме да слушам, мада дуго знам већ,
кад се љубав гаси да настаје тама...

Никада тај свирач нас видео није,
али пева као да нас зна година сто,
тад' видех да боре, красе старо лице,
па њега је живот научио то...

Кол'ло год ја хтео, да је наша љубав,
посебна, по свему јединствена баш,
обична је она, као многе друге,
ти је таквом чиниш, то мораш да знаш...

Обичном је чини твоје хладно срце,
годинама никад што волело није,
само на се' мислиш целога живота,
само своја срећа, душо важна ти је...

Саслушах ја песму и осетих слабост,
на колена падох, душа ми крвава,
стари свирач и ја заплакасмо скупа,
дал' смо икад знали шта је љубав права...

Кад себе даш целог, кад искрено волиш,
па кад онда схватиш, све је био сан,
таква бол се више исцелити не да,
и целог живота ти остајеш сам...

Ухвати ме тада, циганин за руку
и прошапта тужно кроз свој задњи дах,
оставит' је мораш, брате мој по болу,
ја знам како ти је, то је душе крах...

Напаћену свирач испустио душу,
напокон је наш'о заслуженог мира,
од сада па навек негде он на небу,
анђелима, Богу, песме ће да свира...

Узех тад гитару из мртве му руке,
немам нигде никог, остао сам сам,
мој је ред сад' дош'о, кад љубави немам,
ову тужну песму другима да певам...

Светионик

У беспућу црном, ја опазих тебе,
покушаваш свом животу, да пронађеш смисао,
у греху живеше, од погледа скриваш се,
повијених крила, к'о анђео пао...

Угледала ти си, мене усред тмине,
високог и светлог, дозивам те к' себи,
озареног лица, срца пуног наде,
кренула си путем, каквим пре ти не би...

Угодно ти беше, тамо где си била,
али тад те пренух, приказах свој лик,
не можеш без мене, више ти да живиш,
усред твоје таме, ја сам светионик...

Али твој пут из тмине, предуго већ траје,
да ли умеш душо, да изађеш сама,
или немаш снаге нити храбрости,
да ти прошлост буде, та страшна тама...

Лука мог живота, још увек те чека,
да будемо срећни, ти то добро знаш,
само пази, моје светло, да не замре душо,
па на хриди мог живота, да се насукаш...