ДЕЦО, ШТА МИСЛИТЕ О ... - Сања Петровић

Децо, шта мислите о...
Сања Петровић
ISBN 978-86-86863-02-7



За родитеље

Док расте и сазрева, дете сазнаје много о себи и о свету који га окружује. Почиње да испитује границе до којих може ићи у својим захтевима и жељама, трага за начинима како да постигне свој циљ. Понекад буде бесно, агресивно, љубоморно... или оде у другу крајност па се повуче и пати у себи. Ми смо ту да га усмеримо, саслушамо и пре свега разговарамо са њим. На тај начин упознајемо своје дете, делимо његове проблеме, недоумице, страхове, али и успех и радост. Пружамо му подршку, сигурност и тако крчимо пут његовом самопоуздању.
Разговарати са дететом није увек лако. То се учи и то учење траје цео живот, али је предуслов за прави и истински добар однос са дететом. Деца често нису у стању да своја осећања, доживљавања, жеље објасне речима. Веома често су им потребна објашњења и за оно што се нама чини логичним и једноставним. Наша објашњења ће имати смисла ако буду примерена деци, њиховом узрасту и способности да схвате поуку. Без етикетирања, вређања, омаловажавања, исмевања да би дете и други пут желело да разговара са нама. Важно је да родитељи дају јасне поруке уз уважавање детета чиме покрећу дететово осећање сопствене вредности.
Да ли вас некада изненади поступак вашег детета? Запитате ли се шта сада није у реду, да ли оно својим понашањем нама нешто поручује? Шта сада да урадимо, како да се поставимо, да ли да се правимо да не примећујемо шта се дешава или да га грдимо? Или се љутимо не објашњавајући шта нам се није допало у дететовом понашању?
Qубав, стрпљење, уважавање детета, разу-мевање, усмеравање и позитиван пример ће бити најефикаснији лек против дететовог „лошег“ понашања, несигурности и потребе за сталним скретањем пажње на себе. Својим примером утичемо, уграђујемо себе у дете и учимо га. А дете ће још више научити ако самостално, уз наше ненаметљиво усмеравање, открије који је прави и исправан пут. На том путу је ваш родитељски ауторитет неопходан. Не плашите се да ћете њиме нашкодити свом детету. Wему су потребне јасне границе у васпитавању да би се осећало сигурно у окружењу и да би се градило самопоуздање. Све више се сусрећемо са „проблематичним“ васпита-њем где су деца презасићена, без јасних граница, изгубљена у вишку слободе коју не траже и не требају.
И не заборавите да питате дете „Шта ти о томе мислиш?“. Тиме га уважавамо, охрабрујемо и подстичемо да гради своје мишљење.
Зато, разговарајте, слушајте, ослушкујте, водите своје дете и не плашите се, нећете погрешити!

Татјана Крстић, психолог

ПОЖЕЛЕО САМ ДА БУДЕМ ДЕТЕ

Листајући рукопис игроказа „Децо, шта мислите о...“ од Сање Петровић на први поглед ме је изненадио. Познајући Сању Петровић која је словила за врло успешног песника после објављене три збирке поезије да се она упусти у нешто ново. То је и била моја обавеза да много озбиљније приђем на исчитавање овог рукописа.
То говорим због тога што сам предходне године био на промоцији њене књиге „Бисери за моју маму“ која је саткана са дечијим несташлуцима и сладуњаво наговестила да се Сања Петровић смело упушта у нови вид мултимедијалног приступа за децу.
Зато сам полако читао сваки игроказ да бих могао досегнути за лепотом коју је Сања Петровић испољавала. На то ме је навео и стручни приступ овом рукопису психолога Татјане Крстић.
Сама психологија детета мора бити добро упозната да би се могло смело упустити у сам свет овог недокученог богатства које се истражује и увек је неистражено. Нескривена знатижеља обогаћује сваки приступ који никад нема жељени исход већ само наговештај да смо близу наших жеља да то упознамо. Сам тај осећај даје нам снагу да истрајемо у нашим хтењима да на свој начин допринесемо да свет деце остане чист и бајковит како би могли они заједно са нама да остваре своје жеље и улепшају наш живот.
Те обостране жеље су често из разноразних разлога неостварљиве и постају тешке због незнања или немогућности да се схвати нешто што до тад нисмо били у могућности или нисмо хтели да о томе размишљамо. Због својих којекаквих неписаних правила и како та правила која немају никакву перспективу морају се остварити само да би пред децом имали неку лажну доминацију без успешне перспективе.
Све то говорим пошто сам у више наврата приметио код неких родитеља, који су тако поступали. постепено су губили доминацију да могу да утичу на поступке своје деце.
Деца са својим поступцима дочаравају поступке својих родитеља. Што значи да са својом агресивношћу стављају нам до знања да ти родитељи нису способни да изнађу право решење за дотичну проблематику.
У данашње време кад смо окружени свим и свачим. Хоћу да кажем кад су деци пружене којекакве могућности без дозе умерености ка осећајности и искрености већ дозом присилног наметања својих идеја. Све су то могућности да нам дете застрани због лажне лепоте која је краткотрајна.
У тим тренуцима је неопходно присуство родитеља као и стручних педагога и психолога да изнађу за дотично дете исправан пут на којем би оно пронашло себе и остварило своје жеље због којих и постојимо.
Сам осврт психолога Татјане Крстић, као и игрокази у овој књизи су права ризница и то неисцрпна како за родитеље тако и за децу.
Сваки игроказ је засебан психолошки приступ како се, и то исправно, може прићи самом детету као и проблему који га у дотичном тренутку притиска. Не само да је поучан за саму децу већ и опомена за преморене родитеље који би морали изнаћи време за своје дете које му је битније од било којих других привидних неопходних проблема.
Проблем и то непревазиђен може постати баш дете кад у том тренутку нисмо њему посветили пажњу и дали му снагу да превазиђе тренутне проблеме који се после могу претворити у пут са којег нема повратка.
У свету и времену кад смо окружени са којекаквим глупостима и насилним предлозима кад најмање имамо времена за себе и породицу појављује се књига која је била неопходна да бар на тренутак док се листа скрене пажњу на оне који су нам потребни.
Књига „Децо, шта мислите о...“ јасно говори шта је неопходно за родитеље како би своје дете упознало као и могућност да постану истински ослонац за његов будући живот.
Ова књига не само да је вредна пажње већ је Уxбеник како се детету мора прићи.
Због свих вредности која ова књига има надам се да ће врло брзо постати саставни део библиотеке многих младих родитеља као и дечијих васпитних установа.
Овом приликом желим дати подршку Сањи Петровић да истраје на овом мукотрпном раду и стварању књига које морају бити опомена ако желимо здраво детињство и успешно човечанство.

Боро Латиновић

ПОГЛЕД ТЕАТРОЛОГА

Постмодернизам и његова ударна песница постструктурализам својом критиком „мета-физике присуства“ прокламовали су „нестанак аутора“ указујући на тај начин на самосталност текста. Истовремено, открили су и да текст као „отворено дело“ даје могућност исчитавања неограниченог броја кодова којима се један текст може тумачити. На тај начин некако је дошло и до својевременог нестанка читаоца. Текст је сведен на материјално постојање готово без икакавог значења и значаја.
Наравно да овакво уопштавање и свођење теорија културне иницијативе постмодернизма садржи велики број мањкавости, ипак критика коју је Умерто Еко упутио овим теоријама позивајући се на динамички објекат који негде јесте био, као својеврсну имитацију непосредног објекта о којем говори, даје нам још једну шансу да сваки текст посматрамо у контексту практичке применљивости али и његове формално-структуралистичке изведбе.
Текст Сање Петровић „Децо, шта мислите о...“ тако се може тумачити било као психолошко-педагошка студија ауторке у схватању деце, њихове игре, њихове жеље за брзим одрастањем, њиховим спотицањима, вазда симпатично-наивним лажима, извољевањима, сузама, било као при-ручник или боље речено упутство родитељима за својеврсну „употребу“ сопствене деце, било као подсетник свима онима који су решили да одрасту на исте ове дечије марифетлуке које су и сами као деца правили.
Ипак, оно на шта треба указати посебну пажњу јесте драмска форма коју Сања Петровић користи као средство израза. Највиши степен имитативног начела коју драма пружа, више него све друге уметности заједно, да се окористимо Аристо-теловом дефиницијом, ауторки отвара могућности да, спајајући праве мале драмске етиде у јединствену целину, покаже сву своју списатељску раскош.
Мотиви и поступци реалистичке идеологије и натуралистичког репортажног понирања у свет дечијих инстинкта и навика обогаћени су управо оном врстом практичке применљивости коју Сања Петровић, и као мајка три кћери и као песникиња, која је своју љубав спремна да обелодани и изван стварности сопствених осећања и надања, сама по себи носи.

Спасоје Ж. Миловановић, театролог