ИЗА ЗАБОРАВА - Богдан Тодоров

Иза заборава
Богдан Тодоров
ISBN 978-86-86863-24-9



РЕЦЕНЗИЈА

Богдан Тодоров пише метафоре и у његовој поезији је све могуће и све могуће је немогуће. Он види више него што види људско око, осећа више него што људско срце осећа, често зна оно што ћемо тек сазнати.

Његове строфе су читаве приповетке или делови романа. Као главни јунак који је ватрено заљубљен он доживљава и себе и вољену и све што је узвишено око њих двоје, а онда на неумитним раскрсницама одлази сам својим путем.

Стихови којима се завршава овај циклус песама су врста повлачења у келију и припреме за смрт и за разрешење. С обзиром на то да добро познајем овог Лалу, пре ће бити да су то припреме за нова сазнања.

МИЛЕНКО МАНИГОДИЋ, др сц јур
Академик САИН
Писац и песник

РЕЦЕНЗИЈА

У трагању за сопственим Егом, на кривудавим и непредвидивим путањама живота, Богдан Тодоров проналази руке на које слећу заљубљени. И када се љубав у душу утка, песник схвата прозрачност и прозаичност сновиђења, јер га уместо руку грле „ прегршти хладне магле“.
Најчешћи мотиви у овој невеликој збирци песама, су посвећени љубави, која је не само сврсисходност човековог бића, него његов Принцип. Жудња и бол, немир и нада, плету стихове да кроз смисао трајања, стигну до коначности. И када схвати да је постао жртва и заробљеник сопствених осећања, песник иронично казује „Мрзим те, што те волим“. Кроз стихове тече меланхолија, ћутање, а онда одјекне крик за оним што би могло бити „вечита буктиња узаврелог срца“. Ретко који човек у љубави није егоиста. И као што Милан Ракић у „Искреној песми“ каже да у жени „воли себе сама“, Тодоров указује да „лепом те чине моје очи“.
Песме су без наслова и очигледно су настајале у дужем временском периоду. У њима се запажа поетско сазревање, а Тодоров постепено од љубавних и елегичних мотива, прелази на рефлексивне. Љубав доноси радост и охрабрење, а сваки човек трага за домом „широких прозора“. И док је песник према људима нежан и дели им прегршт стихова, схвата са резигнацијом да Човека нема. Често човек без сопствене кривице испашта и натеран је да можда пуца у оца оне коју воли. У окршају ће пасти један или други. И док се минути у вечност претварају, савест на жици игра, а сабеседник ноћ је неизвесни судија. И тако се постепено све претвара у слику „задњег згаришта“. Песник је у дилеми: ко смо ми. Зато и каже:

„да ли смо ми психичке убице,
психички убијени,
или и једно и друго,
или ни једно ни друго“.

Човек читав живот проведе у трагањима, а на многа питања нема одговоре. Тако је и у поезији Тодорова, који од нежности иде ка апсолутном сазнању да нам читав живот пролази у незнању.
Иако је ово мали број песама, мислим да заслужују да се са њима упозна шири читалачки круг, путем објављивања.

+ песник ИЛИЈА РАСТОВИЋ
Члан Удружења књижевника Србије

Реч уредника

Метафорик, пре(о)поведник, скретничар и раскрстичар живота овог а прохујалог, и лучоноша овог у Њему, колико год да му је времена преостало, одриче се свима нама знане а њему особито мрзне меланхолије.
Его ткач и его-трагалац у недоврсној збирци песама „Иза заборава“ чак и заборав препомиње и као да иска-жене искона са којима би се упустио у још једном обезружавајућу младост.
Ти трзаји иза заборава Богдана Тодорова множе, одузимају, цвиле, душе растачу, али још увек титрају надом.
Поједине песме погађају у танкоћутност струна женских не тарући се о аутора, бар не још увек; но како нада умире последња а за оваквог витеза борити се треба свим борним и срчаним чудаствима, која у овом „ЛУДОМ ЖИВОТУ“ јесу још увек могућа.
Богдан даје предност достојанству над илузијом и већ заборављена метафизичка господштина готово да иза сваког стиха у овом краћем песмоказу произилази.
Опробао се и у овом књижевном роду, подаривши нам стихове душе а на који ће нови књижевни терен истрчати, то зависи од Њега и оног другог истраживачког и дечијег њега од којег је, склонивши слабости, престао да бежи...

08.07.2009. год.
У Београду Дарко Хабазин Дакс

Мишљење о рукописној збирци
„Иза заборава“ господина мр Богдана Тодорова

Био сам затечен позивом господина мр Богдана Тодорова да напишем рецензију на његову рукописну збирку љубавне поезије. Откуд то да човек са толико титула, референци, проналазака и множином објављених, веома озбиљних, научних радова и књига пише љубавну поезију. Некако постиђен због ове личне предрасуде, готово стидљиво, приђох читању разиграних, лепршавих стихова. Као да се окретањем сваке странице скидао по један вео тајне са овог научника, иноватора, новинара, патентног инжењера, ктитора... док преда мном није остао човек који зна да воли и који то искрено и показује. Пријатно изненађен стилским бравурама, поетско-филозофским експресијама и надасве јачином песничког љубавног заноса, препустио сам се бесповратно стиховима.

„... Хоћу напоље из невидљивог затвора, / морам прво убити тамничара у себи.“
„... Време је садржано између две твоје руке, /дозволи да будем велика казаљка часовника...“
„Осуђен сам да те волим, /затворен растојањем,/а кажњен твојим постојањем.“
„Лепом те чине моје очи.“

И када, на моменте, пише о растанку, некада заљубљених, господин Тодоров то ради с топлином и љубављу, али и са оном дозом истраживачког у себи, тако да из тога настане антологијски стих:

„Почетак краја спутава / навиком наше раскинуто сутра. /
Руке нам још везују туђе очи. / Загрљени гледамо различите даљине...“

Понекад, онај научник у господину Тодорову (О)види(је) његову доживљену истину: Non bene, si tollas proelia, durat amor - Љубав не траје дуго, ако изузмеш свађе - коју заљубљени песници никада неће спознати. Поучен истим аутор емпиријски сигура, можда и саветује: „не чекам више / само под једним дрветом.“

Немојте као ја погрешити, прво прочитајте песме па онда биографију аутора. Можда ћете уочити нешто ново у њој што није записано. Да је то човек који зна да воли и да то искаже стиховима. На дамама је да провере да ли је ово прво тачно, у друго нас је сасвим уверио.

Следећа поглавља књиге приказују оног господина Тодорова кога смо већ упознали. Његове речи боду као жаока, оне су бритке, језгровите и одсечне, њима мисаоно поентира. Иронична провокација приказује немирни темперамент господина Тодорова, заводљивост његовог афоризма узноси нас до опасних висина: „лош, лошији, најлошији... поштовани господин Председник“ (ова градација, можда, има и један нижи степен - име и презиме дотичног - прим. а).
Језичко сажимање које је увелико допринело квалитету афоризама овог аутора, уводи га у област хаику поезије, где опет, на само њему својствен начин, бриљира:

„Најкраћа овдашња Хаику песма: Хаикуку, леле!“

Господин Тодоров у поглављу „Сабрана недела“ доказује да припада врху српских сатиричара и афористичара, његово убојито оружје су истина и живот:
„Књижевно вече је изузетно успело. Присутни су се својски трудили да аутору објасне шта је у својим делима писац хтео да каже.“

Поетски афористичар говори нам да је имао рашта спојити ова тематски различита поглавља у једну целину:
Жели да се убије
свакога јутра,
али,
ако се убије данас,
не може сутра

Топло препоручујем да прочитате ову књигу, јер ћете уживати у љубавним стиховима и од срца се насмејати читајући афоризме. И водите рачуна како се понашате, господин Тодоров пажљиво прати живот. Немојте да се препознате у некој од следећих књига. Ако се то и деси слатко се насмејте. Добар човек се по томе познаје.

Веселин Џелетовић Павлов