ЖЕНА У ВИНУ ЈА У ЧАШИ - Миленко Чуровић Кичавски

Жена у вину ја у чаши
Миленко Чуровић Кичавски
ISBN 978-86-86863-21-8



Рецензија на рукописну збирку „Жена у вину, ја у чаши“
господина Хаџи Миленка Чуровића - Кичавског

За разлику од претходне књиге, у којој се усправио пред људима а погнуо пред богом, господин Хаџи Миленко Чуровић – Кичавски овом збирком песама уздигао се до Бахуса и витешки клекао пред женом. Уистину, свеприсутна љубав, надвремена и нова, спаја људе и теме. Песник је само описује - и даје. Зато из ове збирке, иако тематски различите од претходне, провејавају разумевање бабе Миољке, препоруке ђеда Андрије, савети мајке Даринке, аманет оца... Израња Завичај из чаше вина: крену таласи Лима, пуца поглед ка Павином пољу, дрхти Кичава, трепери Лиса... Побегле из легенде лисанске виле у стихове песникове, па их обгрлиле и ваздигле, 377 лисанских извора хучи римама. Кад оно светогорски монах Герасим, наречен Гргур Бранковић, пишући о косовском боју, записа да у бој на Косово не пође војвода Златеш, чувар Лисе и Кичаве, не одаде нам тајну шта то остаде да чува. Схватих из речи које нам принесе господин Кичавски, поред те тајне немањићке, Златеш је чувао и Лепоту. Данас, док војвода песнички, као некада Златеш, бди над Кичавом и пером чува исту, легенде га призивају песмом. Или његове риме иду к њима.
Управо из тих крајева подно Лисе, из сметова педесетих, човек са хиљаду адреса настањен у вољеној жени, почиње, можда несвесно, оним неупућеним читаоцима да лагано исцртава границу између пијанца и боема. У данашње време злосуто, када су испицеријали кафане и избрисали градске оријентире, чини се да боеми лутају сенима прошлости јер немају куда да се запуте. Можда је ова збирка светионик за све њих, подарене песме доказ да још постоје боеми који уживају у животу и воле. И да постоје кафане које вреди опевати. Неисцрпна енергија аутора, још једна одлика боема, искри из сваког стиха и позива на живот. Живи Кичавски сваку секунду, не мери живот бројем удисаја већ бројем тренутака од којих застаје дах. Многе даме, овековечене стихом, плене лепотом сред кафанског штимунга. Оне недосећане лебде између строфа. И све пристају уз његову немиром обузету душу. Има довољно љубави овај громадни славуј, поета баршунасте душе, да је подари свима: воли колико те срце води / умире све, али се претходно роди; можда највише оној дами која га прати на путу којим га воде ноге и машта: После двадесет и више опет Коса / Као најбоља манастирска вина.

Ако се сагласимо да једино неузвраћена љубав убија боеме, Кичавски ће (п)остати бесмртан. Јер он од љубави тражи само љубав. Зато му је увек и узвраћена.

С нескривеним задовољством, као издавач, препоручујем ову збирку за објављивање, а као песник обраћам се аутору:

Ниси заборавио душа шта је,
елдовница и колач славски,
ни како се љубав људима даје.
Зато путуј у славу Кичавски!
Веселин Џелетовић Павлов