SERGEJ JESENJIN

PEVAJ, PEVAJ!

Pevaj, pevaj! Na kletoj gitari
prsti tvoji igraju i kruže.
Zagrcnuo bih se u dimu i jari,
moj poslednji i jedini druže.

Nek ti oči na grivnu ne sleću,
nit na svilu što blista beskrajno.
Tražio sam u toj ženi sreću,
a propast sam našao slučajno.

Nisam znao da ljubav duboka -
zaraza je, da je kuga ... strela.
Prišla je i zaklopljena oka
banditu je pamet oduzela.

Pevaj, druže, nek se vrate dani
i negdašnje naše zore plam.
Nek poljupcem ona druge hrani,
preživelo đubre, divni šljam.

Ah, zastani! neću da je diram.
Ah, zastani! ne kunem je ja.
Daj mi da ti o sebi zasviram
na debeloj žici koja sja...

Blista mojih dana kube jasno,
u duši je još zlato starinsko.
Mnoge cure ištipo sam strasno,
mnoge žene u uglu sam stisko.

Na zemlji je još istina živa,
opazih je i ja detinjim okom:
ližu kučku dok joj se sok sliva
svi psi redom, na juriš i skokom.

Ljubomoran - zar da sam na tebe?
Zar ovakvog da me snađe jad?
Naš je život - postelja i ćebe
Naš je život - poljubac i pad.

Pevaj, pevaj! Ruke neka mašu:
kobni zamah - kobi će doneti...
Čuj ... nek idu svi u ... pivsku flašu...
Nikad, druže, ja neću umreti.