ГРОМ - Мирољуб Димитријевић

Мирољуб Димитријевић



Мирољуб ДИМИТРИЈЕВИЋ рођен је 1962. године у Љуптену.
Тренутноживи на релацији Алексинац -Хамбург.
Роман првенац МИРОСЛАВЉЕВО ОТКУПЉЕЊЕ објавиоје 2010. г.

После свог првог романа МИРОСЛАВЉЕВО ОТКУПЉЕЊЕ,
Мирољуб Димитријевић нам нуди да немерљивом
истинском емоцијом доживимо и његов други роман ГРОМ
који ће усталасати наша осећања, заједно са жељом да га већ у трећем роману,
који је у настанку, препознамо као свог омиљеног писца.



Преображење Господње и Лазар на чудесан начин преплетени су у
истој идеји сведочанства и показивања божанске моћи и природе
зарад непоколебиве вере. Радња је мотивисана дихотомијама:
грех-казна, преци-потомци, прошлост-садашњост,
прошлост-будућност, грађење цркве-рушење цркве, губљење
деце-добијање деце, страдање ђака-виталност учитеља
тиранина, верник-неверник, казна-опроштај, гнев-милост Бога,
добро-зло које имају своје еквиваленте на метафизичком и
трансценденталном.

* * *

2. Слушајте добро громовни глас његов
и говор што излази из уста његовијех.
3. Под сва небеса пушта га, и свјетлост
своју до крајева земаљских.
4. За њом риче гром, грми гласом вели-
чанства својега, нити што одгађа кад
се чује глас његов.
5. Дивно Бог грми гласом својим, чини
ствари велике, да их не можемо ра-
зумјети.

Књига о Јову, гл. 37.

ПАСИЈА ПО ЛАЗАРУ

Други роман Мирољуба Димитријевића наставља
исту исповедну приповедачку линију
започету у његовом првом делу „Мирослав-
љево откупљење“. Док се у том делу аутор
бави Еросом, у новом делу се окреће другом
тасу животних теразија – Танатосу, одно-
сно смрти као божанској казни за грехе пре-
дака. Свој „диспут“ са Богом води кроз лик
приповедача Милана, друга из детињства
главног лика, Лазара, који ће га узети за кума.
Димитријевић причу смешта у исти мик-
рокосмос испод планине Јастрепца, слично
првом роману, а временски је одређује другом
половином 20. века. Приповедач је запитан
над човековом судбином и над Божјим и чове-
чијим законима док слаже мозаик сећања на
страшне моменте из Лазареве породичне
хронике. Лазарево и Миланово пријатељство
настало је такође у заједничком сусрету са
Злом оличеном у учитељу садисти, који као у
хорор филму надживљава и своје и туђа зло-
дела и Божје казне.

Лазарев усуд одређен је пореклом, делима
и неделима деде Косте који се, за зло учињено
њему, светио сејући ново. Кад Лазар изабере
пут побожности и доброчинства, зло се
враћа да га искушава као праведног Јова и он
искушава Бога да га узме.
И Лазарева изабраница Јелена носи бреме
мајчиних грехова, али своју несрећу прима без
срџбе која обузима Лазара. На другој страни
и њена мајка и Лазарев деда били су на зло
иницирани зато што се зло најпре њима без
њихове кривице догодило.
Без претензија да да одговоре на питања
шта је старије: грех или казна, аутор нас
уводи у свет патње и мучења оних који немају
на својој души греха. То су деца. Костин син
Станоје, кога су бугарски војници убили у
колевци, Лазарева и Јеленина деца, Јован и
Јована, коју је убио гром, ђаци које је учитељ
Љуба мучио и над којима се иживљавао.
Приповедање о овим аспектима зла и не-
среће релативно је мирно, објективизовано
иако тече у првом лицу. Много је субјектив-
није кад наговештава да су греси деде Косте,
идеолошки острашћеног и мајке Светлане,
бескрупулозне неморалне жене, узрок Божје
казне у виду грома који убија двоје деце.
Милан у тим поглављима изражава готово
памфлетски ставове аутора идеолошке, вер-
ске, моралне, па на моменте и моралистичке.
Казна за Костине и Светланине грехе сусти-
же, према устаљеном народном веровању,
потомке Јована и Јовану, недужну децу. Ра-
злог да се Лазар устреми на Бога.
Шта је највећи грех Косте и Светлане? То
што нису могли да опросте за зло учињено
њима, већ су се светили увећавајући га. На
другој страни, учитељ, чији греси се не могу
набројати, наставља да траје без огребо-
тине, барем видљиве. Да ли је његова казна
садржана у чињеници што мора да живи?
Ауторова идеја да главног јунака Лазара
повеже са узвишеним претходницима, Лаза-
ром кога Христ враћа у живот и српским
царем који бира небеско царство, у избору
имена за Светлану и Љубу, дата је као конт-
раст значењу речи светлост и љубав.
Иако дигресиван на моменте, у жељи да
осветли и најепизодније ликове, попут младог
лекара Александра, интерполирајући влади-
кину беседу Димитријевић тежи уверљиво-
сти. Добро познавање колоквијалног говора
му у томе помаже, нарочито у драматичним
иступима Косте и Лазара.
Захваљујући исказима из текста, који су
извучени као наслови, читалац може да
прати овај сказ и његову трагичну потку као
реалистичну слику нашег трагичног времена.
Времена у коме је сваки човек храст на ветру
изложен громовима.

Миланка Милосављевић - Милосављевић

КО ЋЕ, ГОСПОДЕ, РАЗЛУЧИТИ СВЕТЛОСТ ОД ТАМЕ,
МРАК ОД СВИТАЊА…?

Живот је једна неправедна трка. Потпуно
нерегуларни маратон. Не крећемо сви са
истог старта и немамо исте циљеве. Неки
од самог старта, без своје кривице, вуку пре-
тешки товар, огромно бреме туге и неразре-
шених унутрашњих конфликата. Стаза им је
пуна опасних и стрмих успона, трња, џомби
и скривених рупа, дубоких вирова и река. Уз
то, немилосрдно их саплићу други такмичари.
Другима је животна трка раван, углачан и
безопасан друм. Клизе по њему као по леду,
као добро увежбани клизачи. А неки, опет,
уопште не поштују правила трке и не оба-
зиру се на судије дуж стазе. У животном ма-
ратону нема победника трке. Свако истрчи
своју трку до краја а рачунају се само победе
појединих деоница и етапа. Тапше се само по-
беднику деонице, а губитнику се не признају
чак ни отежавајуће околности. Неко би
морао да промени правила трке. Да почну да
се додељују награде за фер-плеј, за храброст,
упорност, истрајност и награде за оне трка-
че који током трке одбаце сву прљавштину и
блато које им је отежавало трку.
Димитријевићев други роман се бави тема-
тиком животне трке и присуства Бога и
божје правде у њој. његови „тркачи”, јунаци
су људи подно Јастрепца који својим поста-
њем добијају и клетве предака. Поставља
се питање колико човек у микрокосмосу соп-
ственог живота али и макрокосмосу може
својим делањем, енергијом ишта променити.
Да ли Бог види само сагрешења људска или и
љубав и поштовање његовог светог имена?
Реторичко питање са којим се суочавају
многи у роману „Гром”.
Добро се добрим умножава, а зло злим про-
дубљује. Коста постаје зао након убиства де-
тета, сина Станоја. Светлана, светла само у
почетку, постаје миљеница разврата, пожу-
де и људске похлепе. Лазар, старохебрејски
„ел азар”,тј. „Бог је помоћ”, одбацује же-
стоко тог истог Бога коме је цркву подигао
и име славио након губитка деце. Деда и унук,
Коста и Лазар, један окренут против Бога,
други срца окупаног божјом љубављу, на дар,
или на казну добијају исто страдање.
Деца... деца... божји анђели, чисте душе, не-
испрљане греховима одраслих су жртве. Ди-
митријевић поставља питање „Зашто?!”.

У колориту фолклорног говора врло потре-
сно видимо одбацивање светиње. Тај говор,
монолог, а у ствари дијалог са Светим, са
њим је врисак напаћене душе, солилоквиј чо-
века који тоне, Лазара. То је уједно и тачка
кулминације романа, монолог живог оца који
то више не жели да буде. Светлост из Лаза-
ревог живота нестаје након смрти деце,
Јована и Јоване.
Светлост Светланина је нестала када је
закорачила путем блуди, када је материјалну
добит ставила изнад живота нерођеног де-
тета, када је преварама и највећим мајчин-
скоубиственим поступком покушала да гради
срећу. Светлост је коначно нестала и симбо-
личним поступком вађења сопствених очију.
Мрак на очима, мрак у души, мрак у вечној раки.
Насупрот њој, контрастним поступком
писац слика лик „сјајне и блиставе”, како
њено име и каже – Јелене. Све што једна
жена може имати, она има. Безгрешност,
поштење, одмереност, дивног мужа који је
обожава, предивну децу, круну срећног брака,
све. Све има и све губи једним ударом грома!
Приповедање тече живо и динамично, под-
наслови воде нит фабуле и привлаче чита-
очеву пажњу.
Приповедање се одвија на два плана – про-
шлом и садашњем, а форма приповедања је
казивање у првом лицу, чиме се аутор ставља
у улогу свезнајућег наратора.

Приповедач је истовремено и учесник деша-
вања, неко ко је и сам од детињства на својој
кожи осетио неправду садистички настро-
јеног учитеља коме је љубав у корену имена
али не и у души.
И опет се поставља питање Божјег плана.
Док Светлана и Коста бивају кажњени,
дотле Љуба учитељ остаје жив на после-
дњој страници романа. Симболика, опомена
или нешто треће? На читаоцима је да сами
изаберу угао виђења!
А оно што остаје је да су све људске
ствари несавршене и пролазне, а пролазност
се не може ничим зауставити.
Нужно је то прихватити, над тим се не
вреди жалостити. После таквог сазнања
свачија судбина постаје мање трагична.
Једини човеков савезник у животу јесте ње-
гова савест. Ко њој допусти да му каже речи
прекора и прихвати их, постаје помилован и
слободан, јер савест никада не греши.

Милена Николић