БЕЛИ ЛАВИРИНТ - Пеко Лаличић

БЕЛИ ЛАВИРИНТ
Пеко Лаличић



ISBN 978-86-86863-39-3

Поштовани љубитељи писане речи, уважени посетиоци сајта, из штампе је изашао роман БЕЛИ ЛАВИРИНТ, Пека Лаличића из Мајданпека, члана нашег сајта. Издавач романа, који је био изложен на Сајму књига у Београду је Удружење писаца ,,Поета’’ из Београда.

Књига је формата А- 5, има 250 страница, а основни мотив јој је ауторов афоризмом: Хипократова заклетва изражена у еврима, некима, данас највише вреди ! Дакле, говори о нашој транзицији и корупцији, са акцентом на корупцију у здравству, али и паралелама са прошлошћу, а обогаћена је лирским, социолошким и филозофско - психолошким аспектима и супротстављеним визијама жене, лепоте, љубави, брака и породице. Књига садржи и поговоре наших врсних књижевника: Милијана Деспотовића из Пожеге и Живка Аврамовића из Шарбановца код Бора.
Све потребне информације, као и књигу, можете имати ако се обратите на мејл:
lalicic@open.telekom.rs
По уплати, књигу ћете добити са посветом и потписом аутора.

ETIKA I GREH
(Peko Laličić, „Beli lavirint‟)
Ne postoje životi, niti njihova vremena, u čijim se biografskim,
društvenim ili književnim implikacijama ne krije po neki roman, građa
za njega. Samo mrva od toga biva prevedena u slovarnik ove
forme da se njegov zapisivač oslobodi tereta koji nosi. To oslobođenje
je katkad kao izbavljenje od suštinskih istina koje pisac nosi
u sebi a često nisu njegovo lično iskustvo ili su to samo neki delovi.
Kad iz te radnje romana svi odu svojim putevima, neki putem
zaborava, onda pisac ostaje sam pred rukopisom koji dobija formu
i postaju štivo, čiji delovi bivaju usvojenici čitalaca osvajajući nove
lavirinte u kojima se osećaju sasvim slobodno i sigurno. Pisci zato
često imaju potrebu da se u formi romana zaokruže ili iskažu, jer
roman obezbeđuje širinu dok se ta širina u drugim formama stalno
podešava poeziji na primer, i ostaje mistična. Ne kaže se bez
razloga da je „aforizam, samo nedovršeni roman‟.
Peko Laličić , pesnik i aforističar, svoj prvi roman „Beli lavirint‟,
ustvari je „razradio‟ iz sopstvenog aforizma: Hipokratova zakletva
izražena u evrima, nekima, danas najviše vredi! Belo, kao Paunova
mora 1, bela pena, bela muka, bela odežda, gledanje u belo
i belo uopšte, u sebi sadrži dosta toga što se može podvesti pod
genetičku analizu motiva, stila i jezika. Laličić je zaključio da na
ovaj način najlakše može pristupiti svom iskustvu koristeći samo
delimično usvojene konvencije forme, više se bavio sociološkim i
psihološkim gledištima. On se ogradio od zbilje (ako je to i moguće)
ali čitalac „hodeći‟ okom i mišlju kroz ovaj roman ima pred sobom
jednu istinu koja je potkrepljena činjenicama , često drugačijim
od zvaničnih. A valjda i nema ništa opasnije od zvanične istine,
posebno ako ona sama sebe počne zvati legalističkom. To je već
samoistina, lice bez naličja. A kad tad okrene se i druga strana.
Laličić je ovaj roman počeo simboličnim ljudskim razgovorom,
na širem planu to može biti i društvena zajednica. Muzika Šarla
Aznavura u pozadini priče samo uravnotežuje život „na tasovima
vremena‟ koje mere junaci ovog romana Peđa i Sonja suprotstavljajući
sumnju (Sonja) da se ne može živeti „na dva koloseka‟.
Mudrost koja će doći posle samoće, samo rađa sumnju i na drugoj
strani: „Šta je Sonja radila dok sam se ja provodio sa Vesnom‟, u
koju je bio zaljubljen pored svoje žene. To pitanje postavljeno u
bolničkoj postelji rendgenskim zracima osećanja prodire u prošlost
dok u realnosti sve postaje belo i nepoznato.
U zemlji koja se ruši pod naletom kvazi demokratije, nastaju
čistke, nova ideologija „svesnom samoobmanom‟, sklanja uspešne
ljude sa odgovornih mesta da bi postavila nove i sve vratila
na početak početka, više ne znam kog! U zdravstvu, posmatrajući
iz ugla pacijenta, Peđa otkriva mnoge lavirinte kroz koje će i
sam morati da prođe. Vrednost postaje evro koji je u sukobu sa
Hipokratom. Peđa svedoči: „U ovoj bolnici je ugrađen jedan od
prvih ako ne i prvi veštački kuk u onoj, Titovoj Jugoslaviji koja se
protezala na 254.804 kvadratna kilometra. (…) Tada se lekaru nije
smela ponuditi ni flaša rakije, a o nekom novcu ne da nije bilo reči,
nego bi to svako i u snu shvatio kao nešto van pameti‟.
Cena agresivne tranzicije ugrađena je u nasilje, pištaljku koja
je simbolizovala rastur pametnih i sposobnih i stvaranja ružne imitacije
naprednog društva koje svesno ide ka opštoj nemaštini i
unutrašnjem haosu. Stalna psihološka tenzija i nezadovoljstvo u
podeljenom stradalnom narodu, traje u razgovoru glavnog junaka
sa svojim sapatnicima. Vlast se šalje u „vražju mater‟ jer „rasadnik
umova‟ treba zakoroviti višim interesima, „Teško narodu kome
svoja pamet smeta. Tu nema ni hleba, nema blagostanja‟, zaključiće
glavni junak Peđa, kome se zakazana operacija odlaže (i ne
samo njemu), šalje se na vikend po vikend, i biva svestan da je
lek „podmazivanje‟, i ubacivanje u džepove sada već poprilično
uprljanih belih mantila!‟ Sarkastično se pominje akcija „Sablja‟ u
kontekstu „Satare‟.
Neshvatljive prilike u već osiromašenom vremenu demokratskih
promena, devalvira svako mesto, zvanje i znanje, formira se nova svest za koju je žrtvovano slobodno ljudsko biće. Razgovor
koji traje među pacijentima što sa Peđom čekaju hirurške intervencije,
oslikava prilike u kojima se ne sme baš ništa reći što je u
duhu stvarne ekonomske i političke percepcije, i što će se zadržati
veoma dugo, dokad? Svako ko bi kritički osvetlio ružne pojave bio
bi titulisan kao:
- Ma, ti si stara komunjara! Smetaju ti promene, nema više
tvojih i tvoga.
Promene koje osiromašuju ekonomski i intelektualno, temelje
se na frazama pripremljenim za masu, koja ih preuzima sa medija
da bi nesrećnike zabavila. Istina je sasvim drugačija i mnogo
teža.
- „Kakva sam ja komunjara? Ja sam ti čoveče seljak, Srbin,
pravoslavac. (…). Pogledaj mi u ruke pa ćeš shvatiti da moji nisu
ni ovi ni oni‟.
Tvorci podele nacije na „komunjare‟ i „vunjare‟- ranije smo
tako veliki broj ljudi kroz verske podele bez želje da ih vratimo
udaljili od sebe - postali su deo mehanizma dirigovanosti, manipulacije
i vazalstva a da toga nisu svesni. To je Laličić vrlo dobro
prikazao na običnom razgovoru pacijenata koji se svađaju oko politike
i političara, oko televizije koja im uzima pravo da misle. Ona
je kao medij stigla dotle da je u iole svesnijoj porodici suvišak.
Nama nije nepoznata težnja „masovnih medija da kulturno zameni
spektakularnim prizemnim duhom i neskrivenom banalnošću.
Skoro bi se moglo reći da kompletna vizuelna i audiovizuelna
kultura nastoji da realnost približi spektakularnim prividima. Ide se
ponekad i tako daleko da se realnost transformiše u spektakularnu
nadrealnost. Samo na prvi pogled može se učiniti da audiovizuelno
iskazuje životni prostor realiteta, da ga ne proširuje i dovodi
do posustale dinamičnosti. U jednoj produbljenoj analizi, međutim,
dokazalo bi se, najverovatnije, da je iluzija da su mediji proširili
životni prostor. Tada bi se suočili sa istinom (a već jesmo - prim.
M. D.) o deformisanom, razdrobljenom, automatizovanom, umanjenom,
u svakom pogledu redukovanom životnom prostoru.
Beli lavirinti sporne moralne higijene zadaju mnogo muka onima
koji veruju u pravičniji odnos prema pacijentu, tako da će jedan
od njih „pozvati‟ i eskimsku narodnu poslovicu koja kaže: „Tek kad
počne pucati led, znaćeš ko ti je prijatelj‟. Inače Peko Laličić u
dijalozima svojih junaka koristi poslovice, izreke, sintence, uopšte
se služi jezikom gnome. Laličić je prikazao i različite sudbine bolesnika,
i razloge dolaska na lečenje ali i različit pogled na prilike,
stanja i rešenja. Jedno veliko mnoštvo dijaloga koje bi se svodilo
na gnomastički pogled: „Život je kratak i zato često treba zatvoriti
oči i ne videti baš sve. Sa čovekom je sve u redu dok ne počne da
meri‟. Ali tim činom čovek dolazi do spoznaje, a on kao živo biće,
mora da prepoznaje vrednosti i nevrednosti.
Prepoznavanja, umeće kretanja kroz lavirinte, u ovom slučaju
bele, i jeste tema pripovedanja Peka Laličića. Samopomoć i drugarstvo
uvek bi nadomestili nameran ili nenameran propust da bi
se sve učinilo podnošljivijim. Ali jedno je sigurno, nivo usluga u
zdravstvu, i moral, znatno su pali u novom milenijumu. Usledila su
„poboljšanja‟ u cenama, odabiru lekara… a pre ulaska u lavirint
zdravlja obično pacijent ostane bez posla, bez novca a to je dobar
razlog za gubljenje zdravlja. Danas nema bolesti od koje nema
leka, smena vrednosti i televizijska mistifikacija kroz reklame to
dojavljuju, no smrt baš nimalo ne zaostaje u ispunjenju norme i
muka naših.
Jedan dijalog sve to pomalo ilustruje:
- Ovo mi teško pada. Baš sam baksuz, gde mene ovo da snađe?
Gde baš sada kada imam najviše posla, kad me krenulo? –
ponavljao je novopridošli pacijent.
- Nema potrebe da se sekiraš za to, ovde niko ne leži džabe.
Čekaju da se malo ohladiš pa će ti neko reći cenu. A stvarno, znaš
li ko je tvoj lekar?‟
Ironija oko „izabranog lekara‟ ostaje u senci, potom, kroz razgovore
o mahinacijama kroz „legalno‟ i „transparentno‟ u našoj
privredi, tako da ovaj roman dobija i ekonomsko - sociološku notu.
Verovatno da su javašluk, mito, korupcija i krađa elementi svakog
vremena, no oni govore samo onoliko koliko im se dozvoli. Sada
nema ko da im kaže – preterali ste! U tom smislu ovo je kritičko osvrtanje na industriju svesti koju stvara psihološki imperijalizam
dok kao „duhovni genocid‟ poništava svaku individualnost.
Snaga beline bolničkog čaršafa ume u razgovoru da probudi,
u onima koji tu borave, dosta rodoslovnog, onog po čemu se ljudi
prepoznaju, tu se mnoge činjenice saznaju, a neke dobijaju drugo
svetlo. Ovde se, zbog emotivnog stanja bolesti i tradicionalni odgovori
preinačuju u racionalne. Ljubav otvara svoje priče (Nađa i
Savo) o kojima se inače dugo ćuti. Ljubav je često obuzdavanje
slatkog šoka i ovaj pisac nastoji da toj ljudskoj vrednosti nađe smisao.
Brak je za njega svetinja i on se u pričama u toj svetinji moli
onako poput Nikite Staneskog jer: „Da bi brak uspeo potrebno je
dvoje, a da bi propao – jedno‟.
I to se našlo kao tema u belim lavirintima jer „bolnički dan je
duži od godine‟ a u žiži dana je čuveni i kontroverzni hirurg Dr.
Čerkez. U iščekivanju njegove, po svemu, spretne ruke, filmski
teče život u bolnici i van nje, „pregleda‟ se vreme prošlo i sluti
buduće. Tako će na red doći i istorija legendarne muzičke grupe
„Bijelo dugme‟ čije se ponovno okupljanje priželjkuje, sluti. Nije to
samo Tifin glas koji je oblikovao čuvenu pesmu Duška Trifunovića
„Šta bi dao da si na mom mjestu‟ ni sećanje na „Jugoton‟ koji
je zbog „Bijelog dugmeta‟ izmislio „dijamantsku ploču‟, već je to,
kroz muziku, jedna nostalgija za zemljom koje nema, a politika
ne razume baš muziku, kako drugačije razumeti gluve glavare na
reči Miljkovićeve pesme koju je pevao Čola „Ko ne sluša pjesmu
slušaće oluju‟. - Zatvorite prozor, oluja traje! – dobacio je neko od
stanovnika bolničke sobe. Izgleda za sve ima leka, osim za nostalgiju.
I nema grešnije politike od one koja uspe da u ljudima ubije
emocije i nostalgiju.
Ovo je roman nostalgije za vremenom u kome je bilo više reda
i nade. Peđa se vraća ponovo u bolnicu posle šezdeset devet dana
provedenih „na vikendu‟, u očekivanju da iz uvoza stignu delovi za
glavu proteze kuka. Neko će sarkastično prokomentarisati: „Pa, i
sa Marsa da stiže, do sada bi došlo‟. Dosta je toga pisac zapisao
što je smetalo njegovom oku i psihi, pa možda roman neće kazati
ništa novo, ali će sakupljene komponente, sada na hartiji, svedočiti
i o preuzimanju varvarske kulture koja je uz stihiju došla odne kud od nepomenika. Tako je to kad mi nismo razumeli Vaska Popu
dok je pevao: „Dosadio mu krug / oko sebe‟.Krug je, očito proširen
i bolje zatvoren. Cenovnik ima svoje stavke: za operaciju kuka Dr.
Čerkez traži hiljadu i dvesta šezdeset nemačkih maraka, a Peđina
plata je šest maraka što mu omogućuje „kupanje u znoju‟ pri
saopštenju doktora Čerkeza. No, „moramo se nadati najboljem i
vezivati za male radosti‟, poruka je ovog pisca.
Ali život stvara romane, pisac ih samo zapisuje, zato su oni
nekada i surovi u završnici, pa i ovaj. Peđa se vratio sa lečenja
svodeći račune i utiske. Provodi dane sa unučićima i suprugom
Sonjom. Očekuje poziv za rehabilitaciju a potom na kontrolu kod
Dr. Čerkeza.
Sonja mu pokazuje novine: - Vidi, zar ovo nije tvoj doktor? Je
li moguće da se on udavio?
A sudbina je učinila da se Dr. Čerkez udavio u Plavskom jezeru,
dok je bio na godišnjem odmoru. Niko mu nije mogao pomoći
mada su sa njim bili kolege lekari.. „Srce, moždani udar ili Bog će
jedini znati šta?‟ – završava Peđa i dodaje:
- Eto, šta ti je čovek, šta ti je sudbina! Čovek o kome sada
moram sve najlepše, udavio se u vodama moga zavičaja, koje
vrebaju obesne, neobuzdane, tuđom mukom dovedene‟.
Peko Laličić je zapisao da je ovaj lavirint zatvoren belim, tragično
belim, otvarajući romanom priču o gresima i ispaštanju. Ova
vredna knjiga mogla je za moto imati mudru sеntencu Maksa Lernera:
„Nikako ne brkajte svoje maskirane interese sa etikom‟. Laličić
je zapisao i zašto.

Milijan Despotović U Požegi, 22. aprila 2010.


ROMAN DIJALOGA ILI DRAMA – ROMAN
(Peko Laličić, „Beli lavirint‟)
Nadnet noćima nad rukopisom romana „ Beli lavirint “ Peka
Laličića, inače vrsnog pesnika i aforističara, mnogo puta sam se
zapitao nije li autor pišući roman – prvenac, zamišljao da piše svojevrsnu
dramu naše sumorne istine i svakodnevice. No, nadam se
da će se po objavljivanju ovog rukopisa naći neki pametan dramaturg
da roman dramatizuje, jer bi onda „ Beli lavirint “ dobio još
veću književnu vrednost i zablistao u pravoj raskoši.
Pitao sam se i to kako je autor brojnim dijalozima (ponekad i
monolozima) uspeo da ispriča kristalnu priču o našim lošim naravima
(mitu i korupciji, bezvlašću i bezakonju, ucenjivanju i otimačini,
narkomaniji i bračnim prevarama, lagodnom i mukotrpnom životu,
ratu i posledicama koje on donosi...) Da ne bih čitaoca uskratio
za pravi literarni doživljaj, moram da prekinem nabrajanje svega
onoga što je roman primio među korice. No, moram naglasiti da se
sa sličnom tematikom ovog romana nisam skoro nijednom sreo ili
sam vrlo retko nailazio na nešto ovakvo u srpskoj književnosti.
Da lično ne poznajem autora pitao bih se da nije ovo autobiografski
(možda čak i biografski) roman, jer sam i na tu temu
razmišljao. No, tu dilemu prepuštam vrsnijim tumačima naše savremene
književnosti (ako ih još uvek ima. I još nešto: tematika
romana je i meni bliska, jer sam i ja bivstvovao u nekim našim
bolnicama – belim lavirintima, i nisam se lično susreo, ali sam čuo
o ovim sramnim pojavama.
Peđa Lončarević je lik za koga se može reći da nije glavni, jer
su i svi drugi akteri u romanu sasvim blizu Peđinoj ulozi koju mu
je Laličić dodelio. Ali Peđa, taj blagorodni čovek pun duha i humanizma
je lik koji je u romanu najveći paćenik i stradalnik, jer ga
je zadesila nesreća da kuk mora operisati šest puta. U tom svom
stradanju nailazi na Dr. Čerkeza, velikog stručnjaka, ali i čoveka
koji bez deviza neće nikome da podari ono što je njegova dužnost: zdravlje i veru u nov život. Peđa čami mesecima čekajući operaciju,
ali ga Dr. Čerkez uporno zaobilazi (a to čini i dr Brkić), jer im
ovaj ne želi dati tih nekoliko ne malih deviznih novčanica. I ko zna
koliko bi on čamio u tom „belom lavirintu““ da nije primenio taktiku
velikog bundžije i osionog i prekog čoveka preteći čak i svojom
plemenskom familijom iz Crne Gore, koja će se osvetiti Dr. Čerkezu,
ako on ne bude operisan 13. jula. (Inače, ova ugledna bolnica
nema sobu broj 13, a gle slučajnosti, svi znamo šta se 13. jula
odigralo na početku Drugog svetskog rata). No, ipak Peđa biva
operisan tačno tog dana, ali i prerano otpušten kući sa nezaceljenom
ranom, jer počinje da bude opasan za sve korumpirane ljude
u ovoj bolnici, a najviše za Dr. Čerkeza i njemu slične. Ti lekari su
pravi halapljivci, gladni deviza, koje mnogi pacijenti nemaju da im
daju. Ima u ovoj bolnici i dobrih i loših medicinskih sestara, ali ima
i osornih, zlovoljnih i narcisoidnih, kao što je sestra Gorda(srećno
ime za takav lik u romanu), koje pripadaju Čerkezovom i Brkićevom
taboru, koji su puni deviza, voze preskupe automobile, žive
u pravim dvorcima i letuju u najmondenskijim letovalištima u inostranstvu,
za razliku od svojih kolega koji žive u skromnim stanovima
i na posao dolaze gradskim prevozom i posvećeni su svom
poslu i brizi o bolesnicima koje ne leče samo nožem i skalperom,
nego i svojom bezgraničnom ljubavlju i dobrotom. Među pacijentima
koji se leče u ovoj bolnici ima i poštenih i pravičnih doktora koji
ne opravdavaju mito i korupciju, a takav je kardiolog, profesor dr
Ivan, kome čak i persiranje svojih sobnih kolega smeta, jer kako
veli svi su u taj ukleti beli lavirint stigli zbog svojih golemih muka.
Ova ljudina od lekara uspostavlja divnu komunikaciju sa svima u
sobi u kojoj je smešten, a o njemu se posle operacije najviše brine
Peđa, veliki dobrica. Peđa i ne može biti drugačiji, jer je on pesnik
i u njemu od rođenja kuca srce plemenito.
Nemoguće je da se čovek ne zapita kako je Laličić i bez neke
velike slikovitosti koje bezmalo ima u svakom romanu, uspeo da
čitaocu dočara sve što je naumio. Prosto i jednostavno. On je sve
prepustio dijalozima i monolozima junaka u romanu (a ima ih podosta),
koji su svojim jezikom ispričali sve do tančina. A ovde neko
priča kako se lepše živelo u staroj Jugoslaviji, neko kako želi da upiše astronomiju (a zaljubljen je do ušiju u poeziju Vaska Pope),
neko kako hoće da što pre bude operisan, jer mu se žuri na fakultet,
a neko žarko mašta da ode na koncert „Bjelog dugmeta“...
Namerno ne pominjem imena svih aktera, jer neću da se ogrešim
o čitaoce, sa željom da se oni sažive sa likovima u romanu i osete
slast čitanja.
Treba naglasiti da se radnja događa 2005. godine, pet godina
pošto smo zakoračili u našu lepu nam „demokratiju‟, od koje smo
svi mnogo očekivali. Međutim, bar u romanu, demokratija je donela
samo jad i bedu, vladavinu jakih i moćnih, koji pored svojih
solidnih plata traže i ono što im ne pripada, itd, itd. Jednom rečju,
sve je to u suštini trka za novcem, koji se na brutalan i svirep način
otima od sirotinje, uboge i bedne.
I nešto o samom završetku romana. Pohlepne i nepoštene
uvek stiže zaslužena Božja kazna. Dr. Čerkez završava svoj život
kao davljenik u Plavskom jezeru (u zavičaju romanopisca). Kada
Peđa to saznaje, žali i tuguje za ovim vrhunskim stručnjakom, od
koga je mnogo zla propatio, što mu supruga Sonja nikako ne odobrava,
ali Peđa još jednom iskazuje koliko u sebi ima poštenja i ljubavi
za čoveka. Jer zna on, čuo je tvrdnje ljudi da Dr. Čerkez ranije
nije bio takav, da je bio duša od čoveka, ali su rat u Bosni i kontakti
sa ranjenicima, koje je operisao, na njega negativno uticali, pa pohlepu
za novcem u dobroj meri shvata kao posledicu preživljenog.
A da li je baš tako? Odakle je ta pohlepa kod onih drugih (ne samo
lekara), koji nisu imali kontakte sa učesnicima rata, i slično?
Ono što sam primetio, a primetiće i čitaoci, je da se jasno vidi
da je roman pisao pesnik. U romanu ima i dosta stihova, a bljesne
i po neki žešći aforizam. Roman je pun poetičnog kazivanja, što
mu nimalo ne smeta, već ga samo oplemenjuje. U njemu nema
mnogo fikcije, to je proza naše savremene, ili ako hoćete, tranzicione
i političke stvarnosti, na šta upozorava i sam autor, jer kaže da
je svaka podudarnost sa zbiljom (u romanu) potpuna slučajnost.
Još jednom naglašavam da je ovo roman dijaloga (ako taj žanr
uopšte postoji) ili drama – roman (a može i obrnuto).
Treba reći i to da je autor zaista našao srećan naslov za roman.
Svoja razmišljanja o romanu „ Beli lavirint “ Peka Laličića za vršiću aforizmom autora odštampanim na samom početku knjige:
„Hipokratova zakletva izražena u evrima, nekima, danas najvise
vredi!‟
Pa, neka vam je, gospodo draga, srećno čitanje.

Živko Avramović Šarbanovac / Bor, 24. juna 2010.

http://www.poetabg.com/prodavnica/plaincart/index.php?c=49&p=153