КЛЕТВА ЗА БОДАНА ДУБОВСКОГ - Дане Стојиљковић

КЛЕТВА ЗА БОДАНА ДУБОВСКОГ
Дане Стојиљковић



ISBN 978-86-86863-38-6


ДУБОВО НИЈЕ ЛОВЋЕН - АЛИ ЈЕ ВИДООКО

РАСПЕТЕ ПРАЗНИНЕ

Нова збирка песама Данета Стојиљковића садржи седам поглавља са седам оригиналних поема и исто толико казивања Зоте Станковића из Старог Момчилова - „једнога дана кад сам плакао“ како каже аутор на почетку књиге. Бодан Дубовски, рајски земљоделац из Дубова, са срцем испод Пасјаче, казује прозне уводнике у свих седам поема подељених у поглавља. Он говори о празнини као о продужетку живота. Затим песник кроз песме које имају митску и легендарну подлогу објашњава како прозне уводе Бодана Дубовског тако и сваку поему. Сваки тај прозни увод је врло вешто и оригинално преточен у поему, а свака поема има изражену наративност као и сами прозни уводи.
Та клетва која се помиње и у наслову буквално није права аутентична клетва, већ нека врста „певања на виру“ (Миодраг Павловић), јадиковања уклетог песника над судбином горких земаљских пролажења попут француских уклетих песника на челу са Бодлером: има овде нечег од бодлеровског „цвећа зла“, али и нешто од „уклетости“ наших песника - Симе Пандуровића, Диса, Драинца, Ракића, Растка Петровића.
Бодан Дубовски из легенде узраста у стварности у бунтовника, када даје знак за почетак студентских побуна 4. јула 1968. године у Београду; после тих демонстрација Бодан се вратио у завичај поневши ореол бунтовног али виспреног сељака и песника. Ово је ангажована поезија, чиме песник прави компромис са задатом темом. На импресиван начин су дате слике села, лепих на сунцу препланулих сељанки док на њивама Дубова беру конопљу, у разбоју ткају платно, у пролеће га испирају на потоку, саме шију кошуље и сукње, све као да су из земље изникле. Сјајно су дате песничке слике у којима се одсликава исконска природа и дивљина, пуне разнобојних пејзажа неке благословене тишине. Песник интуинтивно осећа пантеистички доживљај и постојање свог песничког света оличеног у песничким сликама. Читалац ће уживати у томе док чита како у легендарном Дубову греје сунце и падају кише, осетиће као да се налази у библијској атмосфери. Ту су и ускршњи дани, ђурђевдански дани, а Бодан тугује као сваки човек коме живот није наклоњен, који налази утеху у Жидиној кафани, у жени и у књизи.
Песник не запоставља ни славну српску историју и своје претке - Косово, Смедерево, Вук Бранковић, Милош Обилић, Јерина, Карађорђе, Кнез Лазар... опевао их је у снажним метафорама, у најлепшем светлу своје поетике.
Песник Дане Стојиљковић очигледно овде има свог двојника у Бодану Дубовском, који се наизменично преплићу, певају и причају током целог свог кратковеког живота. И вративши се коначно у завичај, у свој стари крај, могао је да запева као некад Овидије: „Док се велики свет пружа у даљини, овај крај је пронађен за моју казну“.

Милосав Ђалић

Поговор о књизи
"Клетва за Бодана Дубовског"
аутора Слободана Атанасковића

Трилема, пред којом се нађе читалац ове збирке, прати вас од самог почетка до краја. Чак ни тада вам неће бити јасно ко вам се, кроз речи јунака ове књиге, у ствари обраћа. Да ли је то потписани аутор Дане Стојиљковић, донкихотовски Бодан Дубовски или наратор Зота Станковић из Старог Момчилова. Или су сва три песника сједињена у Тројству Слободана Атанасковића, који свет гледа бесмртним, пирамидалним очима, а сваки његов јунак говори кроз своју страну тростране пирамиде. Казивања им се додирују, спајају и преплићу сваком страницом ове изванредне збирке и сажимају у темену. На истом таквом врху тростране пирамиде аутор је рођен, што то га је обележило, као и сваког песника, за цео живот. Омеђен теменима пирамиде на којима су градови Ниш, Прокупље и Лесковац, и реке Топлица, Јужна Морава и Пуста река, могао је да се вине ка њеном врху и одатле сагледа свет без граница, песничким очима. У време данашње, када из своје планинске куће његов поглед сеже до Владивостока и Земље излазећег сунца, можете замислити шта је све спознао са врха пирамиде на коју се испео својим римама. Можда и истину коју нам је поверио да "ниједно дрво усправно није стигло до неба". И то не обично дрво, већ храст чији корени леже у Српству. Храст кога називају дуб (дубити - стајати усправно) јер стреми висинама, био је место саборовања Срба, заклетви и записа. Можда је и "клетва" за Бодана Дубовског бачена под неким храстом, можда је и надимак добио по њему. Дуб је за Бодана исходиште и одредиште. "Дуб косовски / дуб пасјачки / дуб српски / дуб плодоносни који плодом жира / храни целу Србију". Свестан да се "не може преко граница које су нам богови уцртали" Дубовски "из крошње свих дубова лаје на звезде", на Дубовце и Београђане, на Топличане... Али не "лаје" на народ, већ на оне "чистих одела и прљавих душа", на "министре, општинаре, општинске пандуре, извршитеље, судије, министре...". Када је априла 1967. његов тиртејски глас загрмео до "Пари мача", његов ехо није престао до данашњих дана. Тај исти Бодан, који је "дубоко у земљу закопао срце испод Пасјаче", "убеђивао је професоре да у природи и животиње и птице и биљке имају више смисла за правду и истину од свих људских закона". Ипак правду још није спознао, а кривду је осетио на сваком кораку. Терор пандура, отимање имовине, прогон из Београда... Доживео све неправде чињене над њим, његовом породицом, његовим народом и његовом земљом Србијом "коју су богови измислили за велико жртвовање". Песник је на те неправде одговорио стиховима, писаним плајвазом Тисе Тишљара, због којих су пред његов "долазак затварали државне границе и професори му нису давали прелазну оцену којом би прешао границу њиховог сазнања". Свестан чињенице да у "сиромашну кућу болест најлакше улази" и да су му све, што је у песмама опевао, одузели ипак, зна да поседује богатство у виду једног јајета које му је мајка за пут скувала. Неслућене снаге изазвао је на двобој све мртве и живе песнике. Да се његова истина и песма чују... и одјекују. Зато је и Констатиново приближио Дубову, зато је врата београдских кафана отварао ногом. Цело село ишло је за њим београдском Балканском улицом и певало. Тишину је увео у Дубово 5. марта, у двадесет до седам, 1973. када је изгубио луку, и када је све ван његовог Дубова постала пучина. Седам дана је песник ћутао и бдео над мајчиним гробом. Он, који је све могао и све смео, први пут у животу био је немоћан. Читалац ће поставити питање, зашто је песник седам дана плакао, зашто је његова мајка умрла пре седам сати, зашто ова збирка има седам поглавља, седам поема, седам казивања? Зашто се у њој спомиње: седам стољетних дубова, седам дубовских језера, јаје скувано пре седам дана, конопље потопљене седам дана, седам дана ћутања, седам нити на разбоју, пастуви по седам дана из штале непуштани, седам дана после боја на Чегру... Да ли је магичност броја седам, који представља равнотежу, мудрост и трајање, уткана у храстове који претрајавају овом збирком поезије? Зато, ако у сенци столетног дуба видите Данета, Бодана или Слободана, знајте да иза њих стоје Срби, потомци Немање, Карађорђа и Кнеза Лазара, чекају да одјекне песников громки глас и да их поново поведе у борбу против неправде. У неке нове песме.

Веселин Џелетовић