НЕ СМЕШ НИ ДА РЕЦИТУЈЕШ!!! - Веселин Џелетовић

Једно виђење једне бруке

НЕ СМЕШ НИ ДА РЕЦИТУЈЕШ!!!

Брука. У једној јединој речи може се сажети опис свих дешавања тог 20. фебруара 2010. године, када смо имали заказане две промоције књиге „Рапорт команданту“. Прва је требала да се одржи у Кули а друга у Црвенки. Колима из Београда кренули смо Младен Обрадовић, као представник Отачаственог покрета Образ и организатор промоције, Љиљана Булатовић, аутор књиге и ја, као представник Удружења писаца „Поета“, које је издавач ове књиге. На Новом Београду нам се придружила Јелена, вереница Младенова и активиста Образа.
На заказану промоцију књиге Рапорт команданту, која је требала да се одржи у централној сали зграде Културног центра Кула, са почетком у од 18 часова, стигли смо негде око 17 и 45. Паркирали смо кола у центру варошице и упутили се ка згради у којој је требала да се одржи промоција. На наше запрепашћење угледали смо кордон полиције, под пуном ратном опремом, како стоји пред зградом не дозвољавајући улаз грађанима. Старешине полиције, у кишним мантилима, стајале су груписане с леве стране од улаза у зграду. На улици је било паркирано неколико возила „марице“ и необележених путничких полицијских возила (три бела „кеца“ – Застава 101). Пришло нам је неколико људи који су имали намеру да присуствују промоцији и рекли нам како је полиција легитимисала сваког од придошлих, са наређењем да се удаље од зграде и да је „скуп“ забрањен. Пришли смо згради и упитали ко је овлашћена особа из полиције с којом можемо да поразговарамо. Полицајац с моторолом у руци, који се представио као Рељић, рекао је да је он начелник управе полиције у Кули и да нам може пружити информације које нас занимају. На питање „зашто је промоција забрањена?“ одговорио је „зато што смо добили информативна сазнања да је организатор промоције Отачаствени покрет Образ“. Љиљана Булатовић га је упитала „да ли је Образ забрањена организација“ на шта је добила ироничан одговор од стране полицијског официра, који је стајао поред Рељића, да „није, али ће бити забрањена“. Речено нам је да имају оперативна сазнања како постоји опасност да група наших неистомишљеника може доћи на промоцију и изазвати нереде. На питање зашто су они ту, него да спрече евентуалне нереде, одговорено је да су они овде због нас самих. Изгледа да нас бране од самих себе. Љиљана га је упитала да ли ми можемо да одржимо промоцију, јер се не плашимо да ће наша безбедност бити угрожена од стране других, као и да сумња да једино можемо бити угрожени само од стране полиције. Изрекла је и реченицу која је изазвала смех и задовољство код присутних грађана: „Ви нам браните да се бранимо“. Док смо разговарали пред кордоном полиције, обични полицајци су легитимисали све грађане који су долазили и забрањивали им да се приближе згради. Пет младића из Кљајићева постројено је уза зид и тако су морали да стоје док им је полиција проверавала личне податке. Наговештено нам је да ће и промоција у Црвенки бити отказана и да нема разлога да идемо тамо. Како је промоција у Црвенки унапред најављена морали смо отићи због народа који ће сигурно доћи.



На велику срамоту у Црвенки иста прича. Кордон полиције под пуном ратном опремом и маса незадовољног народа, потиснута са омањег плато испред улаза у Месну заједницу Црвенка. Понављају се дешавања из Куле, полицајац Рељић је такође ту. Међутим, овог пута народ не жели да се разиђе, не жели да трпи тортуру. Како је полиција написала на огласној табли да је промоција одложена председник Савета месне заједнице Херцен Радоњић Кека инсистирао је да сазна када ће бити следећа.



Незадовољни народ није желео да напусти место догађаја и полиција је почела да поступа оштрије. Један од официра, изгледа са највишим чином од присутних, почео је да прети и виче на окупљени народ, на шта му је Љиљана Булатовић рекла да се не дере. Замолио сам га да не виче толико јер смо се од његовог гласа сви „преплашили“ и да нас на тај начин сигурно неће отерати. Инсистирали смо да се представи на шта је он одговорио да се зове Слађан Младеновић и да је начелник из Београда. Чак су из Београда морали да доводе људе због једне обичне књиге! Да не причам како је полиција читавог Западнобачког округа мобилисана због овог догађаја.



Након договора да напустимо плато на коме смо се налазили, првенствено због сигурности окупљеног народа, и могућности да полиција намерно испровоцира нереде, кренули смо ка оближњем кафићу.





Међутим, полиција је кренула за нама. Кордон је стајао постројен испред кафића док смо ми испијали пиће. Чак нам је било жао полицајаца који су на оној киши и хладноћи морали да стоје без разлога. Секретар Образа Младен Обрадовић захвалио се присутнима који су дошли на промоцију. У моменту док је Љиљана Булатовић држала здравицу окупљеним, у част нашег генерала Ратка Младића, упали су представници полиције са наређењем да се сместа прекине свако даље обраћање грађанима и да се разиђемо. Упитао сам их да ли је забрањено и рецитовање песама на шта ми је полицајац Рељић одговорио да није и да се могу казивати стихови. Устао сам и почео да говорим стихове моје песме „Ограма“. После друге строфе, да ли је случајност или не, баш код стиха „песник данас заћутати не сме“ у кафић је ушао начелник Младеновић и вриснуо да се сместа прекине са било каквим обраћањем и да се разиђемо. На моје питање од када то у кафани не смеју да се казују стихови и да ћу наставити одговорио је „не смеш ни да рецитујеш“. Демократија на делу показала је своје право лице. Изронила је звер из таме. Ех, Србијо, ех, моја Србијо. Нисмо желели да напустимо кафић док не испијемо пиће и мало се угрејемо. Полиција је стрпљиво чекала. Када смо напустили кафић испратили су нас грађани Црвенке песмом. Док смо нас четворо ишли ка колима (договор са домаћином је био да идемо на рибљи паприкаш који су специјално за нас припремили), за нама су ишла три полицајца као пратња. На питање зашто нас прате одговорили су да су задужени за нашу безбедност и да ће нас испратити док не уђемо у возило. Кренули смо ка месту где ћемо вечерати, пратили смо кола нашег домаћина. Све време су за нама ишле две „марице“ и неколико кола полиције. Када смо стигли до кафане изашао сам из возила и питао полицајца да ли је могуће да нам неће дозволити да на миру вечерамо. Позвао је начелника да га извести како нас нема много и да ли има потребе да још буду ту. Начелник је инсистирао да тачно зна колико нас има. Када је Рељић одговорио да нас је једанаест, и на моју сугестију додао да нас четворо иде за Београд те остаје само седам грађана, начелник је одобрио да се полиција склони. Тако смо на миру вечерали и уживали у гостопримству Кеке и пријатеља. Кренули смо за Београд негде око 11,30. Напустили смо Црвенку и после извесног времена приметили да нас прати полиција. Рекао сам Младену да успори како бисмо се уверили да нас заиста прате. У том моменту, на колима која нас прате, пале се ротациона светла и дају нам знак да станемо. Из кола су изашла три полицајца и затражила нам лична документа како би нас легитимисали. Објаснили су нам да су добили налог да нас прате, како нису имали информацију ко смо и зашто то раде, одлучили су да нас легитимишу. Када су чули да имају посла са књижевницима пожелели су нам срећан пут.







Намерно нисам хтео да износим неке детаље у самом тексту, како не бих нанео неугодности полицајцима, јер се може извући закључак о коме се ради, те ћу их сад навести. Већина полицајаца нам је рекла да је сагласна са нашом причом, песму сам ипак изрецитовао и то полицији, на њихов лични захтев. Љиљани Булатовић је много њих рекло да им је част што су је упознали и да ће сигурно, у цивилу, доћи на промоцију њене књиге. Многима од њих је било жао што то морају да раде и то су нам признали, један полицајац је чак рекао да ће напустити службу јер му част не дозвољава да ради оно што је вечерас морао по наређењу.




Можда ова прича и не би била потпуна без песме Ограма, коју сам рецитовао три пута те вечери, те ћу је овде и објавити.

СВУД ПРИТИСЛА НЕКАКВА ОГРАМА

Не жалим вас браћо моја драга
што се згоди - створили смо сами
свак' ће од нас оставити трага
ил' на сунцу ил' у вечној тами

Нећу слушат опомене ваше
већ ћу кренут' кроз ту тмину грдну
нек' се склоне они што се плаше
што не смеју ни прстом да мрдну

Песник данас заћутати не сме
нит' се мудро иза другог крити,
буду ли нам сад замукле песме
ни Србије можда неће бити

Медији су убили истину
мистер Долар згазио етику
хероје нам легли у прашину
кукавице држе нам придику

Свуд притисла некаква ограма
немаш кога с ким би прозборио
нестало је образа и срама
свак' се о свом јаду забавио

"Експерти" нам уче професоре
фукара нам арчи ђедовину
и сви трче да им се додворе
место да их... све у материну

Земан дош'о ваља запевати
за одбрану ово мало части
нема сврхе даље оклевати,
од овога ниже - не можемо пасти.


Промоције ћемо ипак одржати у овим градовима, кад тад, само да скинемо бруку. Надам се да ћу тада казивати песму Ограма, јер у земљи Србији морају да се чују и песници. Песма нас је одржала, њојзи хвала! Зар не?

Веселин Џелетовић Павлов