ПРВА ПРИЧЕСТ - Славиша Павловић

ПРВА ПРИЧЕСТ

Сећам се дединог поносног осмеха када смо пре свитања кренули у цркву. Причао ми је о свом детињству, о његовом деди који га је први пут водио на причест када је имао исто година колико и ја. Знао сам да покушава нешто да ми каже, али сам мислио на час када ћу се вратити кући и након неколико дана поста пробати ускршње прасе испечено дан раније.
Неколико пута смо застали, одморили се, оквасили руке водом коју смо понели у флаши и наставили даље. Желео сам да узмем гутљај, да се освежим, али су дедине пажљиво одабране приче несвесно одагнале жељу.
Убрзо, ушли смо у цркву. Пратио сам његове успорене покрете.
И ја сам радио исто. Да не погрешим.
Био сам уморан, снага ми је била на измаку, али сам издржао посматрајући дедино умирујуће лице. Гледао ме је испод ока и пуцао од поноса. Неретко, кроз главу ми пролази његов осмех после причешћа. Враћали смо се истим путем, корачали полако, уздигнуте главе. Глад је нестала, а воду нисам тражио. Кашичица вина и парче нахоре су ми били довољни. На прасе нисам ни помислио уживајући у дединим похвалама, иако нисам схватао чему толика радост. А није то била радост, већ неко друго осећање, мени као детету непојмљиво.
Данас, после толико година, када деда живи само у лепим сећањима, схватам да је његова радост била производ безбрижности и сигурности. Није он сумњао у моју веру у Бога, нити је мислио да сам лоше дете, већ ме је, саветујући да постим, припремао за живот пун искушења и изненађења. И успео је. Смешио се знајући да ћу после његове смрти бити спреман и одолевати искушењима захваљујући лекцији коју ми је пренео. Сигуран сам да ме понекад посматра, негде одозго, из раја, са истим осмехом који га је красио тог дана.

Славиша Павловић