* * * - Зорица Драговић

Пре 16 година у мој живот је ушла прича силоване девојке. Било је то као нечији проливени смрад када вам улази у ноздрве, шири се вашим плућима, долази до вашег ума и остаје за сва времена у вашем крвотоку.

Требала сам у центру града да се нађем са пријатљима. По неписаном правилу моје личности, по ко зна који пут, због свог имања времена „стићи ћу“ на тај састанак сам закаснила.

Како је моје кашњење превазишло и моју личну границу толеранције према себи самој, моји пријатељи су отишли.

Дан је био леп, деца су била у поподневној школској смени и ја сам одлучила да прошетам градом.

Упутила сам се до обале реке, и пре него што сам до ње стигла, у оближњој књижари сам купила свеску и оловку. Желела сам крај реке да одморим своје мисли и да забележим неку причу.

Нисам слутила да ће пред мене изаћи најтежа прича коју жена, после губитка детета, може да исприча.

Сада је пишем вама који ћете над њеним исписаним редовима застати, и можда баш неки ваш заустављен корак, када из прочитане приче крене даље, учини нешто и тим чињењем продрма господу која доноси законе, и који редовно заборављају на закон о злостављану.

Понекад ми се чини да се женско биће рађа (на целој планети) да би могло да се силује, злоставља, и хлеб зарађује кидајући своју личност под теретом смрада који може да плати.

Колико год морала у себи да носим, и том моралном количином често лишим себе свега оног што је у моралу дозвољено, толико никада нисам могла да дозволим да се у мом присуству о женама које продају своје тело, прича као о јефтиној роби која то жели да ради.

И оне које то желе, и оне које су на то приморане, у себи носе кржљаву личност која не може да се осуђује, већ напротив жали.

Нико од нас не зна шта је неку малу девојчицу упутило алејом проституције. Шта је утицало на њено одрастање и чиме је била затамљена њена дечија глава, па док се у њој будила девојка, па жена, то тамнило је постало све теже.

И увек сам изговарала питање „каква је разлика између жене која се продаје и мушкарца који може да буде „мушкарац“ само док може продату жену да плати“.?

Огромна.

За мене је увек била већа вредност у оној која се продаје, него код оног који исплаћује.

Продати себе без емоција не може свако. За то је потребна прљава храброст.

Купити телесно задовољство да би осетио да си мушкарац, да би задовољио телесну порнографију, може само лепљива слуз исфрустрираног мушкарца.

Шта су фрустрације те лепљиве слузи?

Његова унутрашња мисао да се мушкарац у њему може исказати само над једном проститутком.

И ко је ту проститутка? Она која продаје, или онај који плаћа?

И ко су силеџије?

Силеџије су они који не могу да плате, не желе да плате, али силују јер ако и буду ухваћени знају да ће бити „осуђени“ само толико колико судство мора да оправда да се и на ту гнусност осврнуло.

Зашто се судство тек толико осврће на злочин силовања?

Зато што у главама оних у чијим рукама лежи чекић правде, скривеног од света, силеџију у себи носе.

И док слушају те ретке признате приче „ја сам силована“, преживљавају сласти страсти које је силоватељ над жртвом осећао.

Силеџије су и творци закона против насиља. Јер да нису, казна због учињеног злочина да носи висину која ће осакатити силеџију, све остале потенцијалне силоватеље, храбре мушкарце, држала би у мишијој рупи.

Али наши законодавци не желе да казном натерају силеџију да испљуне из себе и мајчино млеко, јер се плаше да би тако горка казна за почињен злочин могла да натера и њихову машту да испљуне мајчино млеко из себе.

И тако у демократској Србији, где српски посланици детаљно полемишу око сваког закона, и троше време на тој полемици као што и човек плаћене норме троши своје време у раду, у Србији се и даље силује, жене и деца пребијају, и силеџијски лекари дозвољавају да им сваке године по једно недужно дете умре под рукама њихове успостављене дијагнозе.

У Србији се данас некажњено силују слабијији, без обзира којим поривом силоватељ иза себе оставља силовану жртву.

Вратићу се на причу о девојци коју сам упознала тог септембарског поподнева на кеју крај реке.

Села сам на клупу која ми се учинила да довољно привлачи моје тражење удобног места, одакле ћу моћи гледати и реку и предео преко реке.

Док сам седала на клупу, онако успут, без жеље за интересовањем, приметила сам да недалеко од мене седи млада девојка.

Истог тренутка сам то заборавила и отворила свеску. Журила сам што пре да напишем мисли које су биле у мени и које ћу касније у тишини дома проширити.

Почела сам са писањем. Занета у оно што радим занемарила сам звук тихог јецаја који је допирао до мене. Као да ми се чинило да то не чујем, да је то само нешто из моје маште.

Тек када су до мене допрле речи, тихе, тешке, напуштене „о мајко“, подигла сам поглед и окренула се ка страни са које је тај тешки вапај до мене дошао.

Видела сам призор девојке, која је са прекрштеним рукама на својим грудима, подигнутог погледа ка небу и даље понављала „о мајко“...

Трзај призора је задрхтао моје тело. Пожелела сам да устанем и да јој приђем, али тог тренутка нисам имала снагу за то. Увек паралисана пред првим сусретом са нечијим вапајем, натерала сам себе да се брже умирим и да покушам да устанем.

Устала сам. Полако са страхом, и сама пред патњом немоћна, упутила сам се ка девојци.

Мислила сам да је приметила да сам јој се приближила и пружила сам руку да је дотакнем по лицу. На ту моју пружену руку, она је поскочила као рањена звер и вриснула „не дотичи ме...остави ме“...

Поскочила сам и сама од страха гласа за који се нисам надала да ће изаћи, и страха пред трзајем младог бића које је поскочило као да је све у њој исечено.

Покушала сам поново да пружим руку ка њој. Покушај да се отме, у незнано да побегне, био је призор који ме је још више потресао.

Онда сам се прибрала, зграбила је чврсто за рамена и тако држала док се није уморила од вриске и отимања.

Људи ко људи, пролазили су немо и гледали шта се дешава.

Касније, када сам чула њену причу, била сам захвална пролазницима што се нико није умешао и тим мешањем понудио неко питање, неку знатижељу или потребну помоћ.

Успела сам да је савладам. Колико дуго је лежала у мојим рукама и плакала без речи са којима ће ми објаснити шта јој се десило, не знам ни сама, али знам да сам још неколико пута чула њен вапај „о мајко“...

На изглед мирна, прихватила је моју жељу да ме се не боји и да ми верује. Знајући у том тренутку само она кроз чега је пре неколико сати прошла, у бездану бездана, ослонила се својим поверењем на мене незнанца крај ње.

Прво што сам од ње чула био је одговор на моје питање како се зове. Тихо, тупо, али са живом патњом у очима рекла је „Сара“.

Та жива патња у њеним очима ме је охрабрила, ако се то може тако описати. За мене је то био знак да ум није оштећен шоком и да ћу можда успети до њене душе да дођем.

Направила сам опрезно следећи корак свог питања и питала је где живи. Одговорила ми је.

Онда сам је питала да ли жели да је одвезем до стана, или има снаге да још мало останемо крај реке. На то је само слегла раменима.

Мисли су се брзином преплитале по мом уму у тражењу следећег питања са којим ћу направити нови корак до ње, и којим речима је нећу повредити, у нечему погрешити.

Ухватила сам је полако за руку, спорије и уплашеније него што копач злата међу прстима над водом држи зрно пронађеног злата.

Рекла сам јој „имаш лепо име. Једном сам изгубила једно мало биће из себе. Да би бол била мања морала сам да јој осмислим мисао. Замислила сам да је то биће било девојчица и да бих јој дала име Сара да сам имала право да је примим у руке“.

Наставила сам да причам како бих Сару облачила, васпитавала. И док сам износила речи из себе, као да их причам сама са собом, једним делом свог бића сам презирала себе што толику количину речи износим пред девојку чију бол још не познајем, а другим делом себе сам пратила сваки трептај њеног лица и питала се да ли ће ово моје „глупо“ причање успети да је на трен одвуче од очаја за који још само она зна, и умирити је толико колико ће о том очају моћи мени да прича.

И да скратим, успела сам својом причом да осетим да се топлота полако враћа у њену руку која је још непомично лежала у мојој руци. Онда се полако окренула ка мени. Погледала ме је плавим зеницама окруженим црвенилом плача.

Као вечност трајао је тренутак наших погледа и мог исчекивања да ће проговорити.

Патња на њеном лицу је дубоко остала урезана у мом срцу.

Дрхтале су уснице на том лицу. Да ли од немоћи да даље плаче, или од немоћи да изговори бол њених суза.

Полако сам се окренула ка њој. Држала сам је и даље за руку и опрезна да не изгубим ту уплашену птицу, другом руком сам јој ухватила уплакано лице, полако га привукла себи, спустила усне на њено чело и тихо рекла „Саро, можеш ти то, слободно ми реци, нећу дозволити да те још нешто повреди и нећу те оставити саму“.

Клонула је њена глава на моје усне, тежином која је стварала бол у мом врату.

Мислим да тог тренутка нисам ни дисала, ни трептала, ни милиметром своје тело померила, само да је не уплашим, само да не нестане тај тренутак притиска којим ми је рекла да ме се не боји, да ми верује.

Није се померила ни она, ни ја, када сам чула да шапуће „ја сам силована“...

И док се још од ужаса нисам снашла, њена глава је пала на моје груди и почела је наглас да плаче.

Привукла сам је чвршће себи и пустила је да се исплаче. У том тренутку сам осетила срећу, ако то може срећом да се зове, јер су из несрећне девојке излазиле сузе само патње, али не и сузе оштећеног ума.

Прелазила сам нежно преко њене косе и тихо јој шапутала „плачи срно, плачи мала жено, а када се исплачеш у себи ћеш осетити снагу и знаћеш да си жина која може да издржи, да се исправи, и монструму где год он био, покажеш да ти ниси жртва, да ћеш ти са једном великом раном у души као победник до своје победе и доћи“.

Гадила сам се себе и ових речи које сам говорила једној жртви, једној сени изгубљене девојке, и тмини пута којим ће морати наставити.

Нисам могла да ћутим и да се моја тишина придружи понору њене душе. Морала сам да је натерам да умирућу душу превари да може са тим да живи.

И да скратим. Одвезла сам Сару до њеног стана.

Ушле смо у једну малу гарсоњеру препуну топлине двеојачке руке.

Рекла ми је да је то њен студентски стан и да је дошла из унутрашњости. Силована је у стану зграде која је била иза нас док смо седеле на клупи.

О детаљима силеџије нећу писати, да тим писањем не повредим обећање ћутања дато Сари.

Оно што ћу само рећи, Сара је поштено у том стану радила и тим радом зарађивала за себе да би била мањи терет оцу и мајци који су код куће имали још троје деце школског узраста.

О болу Сариног опоравка могао би се написати роман. О мојој борби да јој помогнем, од зноја бола који је у тој борби из мене изашао, могло би да се дотакне језеро.

Никада јој нисам рекла да га тужи. Знала сам да би је то моје питање гурнуло од мене. Ни једном речи јој нисам сугерисала да га тужи. Знала сам да бих тад издала њено поверење. Јер и она, као и ја, знале смо да никада „није“ на осуђеничкој клупи силеџија, већ жртва.

Како сам јој „помогла“ да се из првих месеци извуче знамо она и ја и нека на томе остане.

Али ћу увек памтити тренутке, а било их је, када Сара није желела да устане из постеље. Кад није дозволила да одмрачим прозоре. Кад није желела да једе, да се купа.

Много пута у тим тешким тренуцима, храну бих прво стављала у своја уста, полако је жвакала, вадила и стављала у Сарина уста. И у свим тим тренуцима сам јој причала приче из своје маште. Причала опезно, муњевито и увек са истом мисли да у тим причама не буде ни бола, ни веселости, а да благи осмех извучем са њених усана. И када би се тај осмех показао, или се бар мени чинило да га видим, нежно подизала Сару и водила до купатила да је окупам.

Нисам са њом поступала као са претрпљеном жртвом, али нисам смела ни да јој приђем као бићу које није жрта.

Корак по корак, Сара и ја смо успеле да напустимо гарсоњеру њеног мрака, јецаја и „неплодне“ будућности. Почеле смо да излазимо у шетње, позоришта, да обилазимо моје пријатеље, али само оне који никада нису имали жељу да пужа уплаше тако што ће му дотаћи рогове у тренутку када се осмелио из шкољке да изађе.

Онда сам један дан ушла у њену гарсоњеру, села крај ње као крај бића које за насиље не зна и рекла јој „данас ти и ја идемо заједно да мењамо наш изглед, крећемо од фризуре, па докле у женској памети стигнемо“.

Сару је то засмејало и пристала је. Тачније пристала је из разлога што више није показивала жељу да буде своја, већ се изгубљене својине препустила мени и мојим жељама.

Ушле смо у фризерски салон и Сара је променила свој изглед. Од боје косе, до другачије фризуре. Онда смо отишле код моје пријатљице која је била професионални шминкер. Шминком је од Сариног лица направила „ново“ лице.

Села сам Сару пред себе и рекла јој „сада си нека друга девојка, оно ружно мора да буде слабије од тебе и то ружно сада ти мораш да држиш у својим рукама, да будеш јача од бола, а не бол од тебе. Одлучила си се на ћутање и ја те у томе подржавам, али ако не устанеш даље корацима сигурности и жеље да победиш бедно људско биће, онда се немој питати зашто је препознао твој неопрез и отео твоје биће. Ако презиреш оно што ти је урадио, а знам да презиреш, ако га мрзиш због тога, а знам да га мрзиш, зашто онда своје отето биће „остављаш“ у његовим рукама? Отргни то своје отето биће из „његових“ руку, врати себе себи, тамо геде си и била док ти се он није приближио, и са својим бићем у себи настави даље. Ти то можеш Саро“.

Сузе су потекле и њој и мени. Извадила сам из ташне причу оца Јустина Поповића „Срна у изгубљеном рају“ и почела да јој читам наглас.

Знала сам, веровала сам, не себи већ Богу и бићу које је написало ту причу, да ће сузе које буду на њеном лицу, бити сузе исцељења, ако не за вечно, онда да се покрене и крене даље.

Покренула се Сара.

У другом семестру је напустила факултет и наставила га у другом граду.

Сара је данас супруга, мајка, запослена жена...

У контакту више нисмо. Сара је била искрена, и њена искреност је аманет једне потребе.

Колико год да је моја рука повукла њену руку даље у живот, ја сам ипак добротвор мрачног тренутка који Сара жели да заборави.

Последљи пут смо се загрлиле на дан Свете Петке. Седеле смо у порти пред храмом и чекале да часовник са куполе откуца подне. У храму смо обе купиле исте иконице са ликом светитељке. Пружиле смо је једна другој и дале обећање да ћемо сваке године на тај дан, у то време, узети иконицу у своје руке и док је будемо целивале, пољубићемо и једна другу.

Обећале смо да нећемо плакати док нам се руке полако, једна од друге, буду одвајале, прсти из стиска клизели, и кораци кретали на своје стране...и нисмо заплакале...касније можда и она као што сам заплакала и сама...

Ово је прича једне истине. Прича једне трагедије. Трагедија која је трагедију победила, или само армирани бетон преко једне душе навукла.