ПОДЕСАН - Милоје Милић

Подесан

Морам да вам се пожалим: Ноћас нисам уопште добро спавао. Начас ми је било зима, па вадим онај пролетос спакован јорган из ормара, да се покријем и угрејем. А онда, опет врућина, дижем се па отварам прозор... Рано сам јутрос устао, много раније него обично.
И док у кухињи кувам воду за чај, размишљам да ли ме је то у суботу ухватила промаја - док сам онако разголићен, код бураза, постављо паркет од маслине, а прозори и врата били широм отворени, или се можда накалемио неки вирус? Не знам. Тражим топломер (живин) по фијоки од астала...
- Тресем га, а онда онако ладног стављам под пазух. А ондас кидам воду са шпорета и сипам је у лонче са камилицом. Вадим онај топломер, гледам: 37 са пет! - Ууууууф, јебо-те!, Ово бре није за зајебанцију. Размишљам шта да радим? Пропашће ми дан..., али, не вреди, морам под хитно да одем код доктора, на преглед. А посла недовршеног, у канцеларији, колико хоћеш. Срчем онај чај а на радију тече разговор на тему свињског грипа. Слушам како се епидемија шири, да се после Мехика и Америке већ заватила и у Европу, те да прети опасност од пандемије (да завати цео свет), лебац ти пољубим! Овај експерт из радија, каже, да је тај А(Х1Н1) вирус нека мутација хуманог, птичијег и свињског вируса и да је много зајебан. Каже, да у моменту за њега нема прави лек. Мада, каже чова даље: ужурбано се ради на проналажењу одговарајућег медикамента. Али да ће то малкице да потраје, и предлаже да се стрпим. И, саветује још да за то време пређем на бели лукац. То нам је помагало увек у невољи. Наш универзални лек, па што не би помог'о и код ове вештачке заразе. После кратке рекламне паузе, наставља он да преде нешто око превенције и симптома инфлуенце. И каже, да се свињски грип не разликује бог зна колико од обичног сезонског грипа?! (сад ме збуни начисто). Симптоми су вели он: Кашаљ, кијање (е то је код мене!), упала грла (већ ме нешто грло гребе!), цурење из носа (исто!!), повишена температура, итд...
Превенција: Преноси се, каже експерт, кијањем, кашљањем, пољубцима и преко коже. Рецимо приликом руковања, при грљењу,... и предлаже да се избегавају места где има света. Строго без окупљања и дружења. Па онда не љубимо се. Носите наочаре јер оће и кроз очи, не рукујте се, и, и,...
И на крају ће (осећа ваљда да сам се успаничио) као у Србији тренутно не постоји ама баш ни један забележен случај обољења од вируса А(Х1Н1). Међутим, опомиње он, и поред мера предустрожности које је наше Министарство здравља предузима, тај вирус свињског грипа може веома лако да се прошири и код нас. Јер, каже он, постоји реална опасност да га могу донети путници који стижу у Србију, из других, заражених земаља. Е баш сам се био узнемирио. Хвала експерту за пружену таблету «бенседин». Попијем онај о'лађени чај, спремим се, и кренем пешака до ординације дока Миће - одмах ту иза ћошка, трећи блок. Ма нисам ни стигао до ћошка улице, кад налетим директно на другара Бела.
- Деси бре Гурије, каже, - од кад се нисмо видели, пријатељу!, Бел ће обрадован што ме види.
Ја, рефлексно устукнем два корака назад. Он, испружене руке корак ка мени, ја опет корак назад. Гледа ме човек зачуђено, ваљда се пита шта ми је.
- Бел, не прилази!, кажем му, - "разболео сам се, можда је нешто заразно, па да не пређе и на тебе пријатељу. Ето баш сам пошао код лекара, извини што немогу да ти дам руку".
- Ма 'ајде Гурије, којешта, фик болест и бацили, дођи бре да се поздравимо ко људи, одмахује руком насмејани Бел и, оће да ме загрли пријатељски. Јок, скочим ја у страну ко опарен и без речи брзим краком наставим да идем даље. Кад сам се довољно удаљио, ја се још једном окретох. Видим он још увек стоји и запањен гледа у мом правцу. Махнем му руком као да ништа није било и кажем: «Бел, видимо се кад оздравим. Извини, али сад морам да пожурим - имам заказан термин код Миће у девет!».
Стигох мало раније у ординацију, и седох да причекам. Никако из главе да ми се склони овај сусрет са Бел-ом. Не схватам себе и због чега сам тако безвезно реаговао. То ми није обичај. Колико сам се пута и сам поздравио, ма пољубио се, са народом који је био грипалан. Па шта?! Ма никад ми ништа није фалило. Иди бре, кад се само сетим оних школских дана...
Кад није било лове за трамвајску карту, а камоли за сопствени ауто. И, кад улетим у аутобус, а он пун кијавог света. Све ми цуре туђе слине низ врат... Иииии? -Па ништа! Здрав и чио увек био (све до данас). Мора да ме је онај мајстор са радија уплашио, мислим. Јебо га свињски грип!
...А, и пре неки дан. Гледам неку репортажу, исто на тему укаканог А(Х1Н1) - на неком аеродрому у Токију ваљда (нисам баш сигуран), видим, пролази народ испред камере са хируршким маскама.
- Еј, самураји, и камиказе, укакили сте се од свињског грипа!, смејем се и чудим.., кад ће изненада онај мој двојник из мене: «а шта је са тобом, јуначе?», -Па добро, признајем, онај бенседин попушта полако...
Присећам се да су и амери били тема репортаже. Као, од кад се тај вирус тамо код њих појавио, ни они више не употребљавају handshake. Ни пословно, ни приватно. Сви на дистанци, на одстојању. Заладнело и код њих, брале. Узех новине са стола да одагнам ове мисли, кад видим на насловној страни: «Србија ће ускоро доспети на «белу» шенгенску листу - наши грађани ће моћи без визе да бораве у земљама шенгенског простора!»
- Ееееј, од кад на то чекам! Ускоро ћу и ја као човек моћи да прођем Европу: 25 европских земаља, 400 милиона становника... Шта знам, можда негде и нађем неки послић на црно. Па да се и ја мало опарим. Мада, чуо сам ја да и тамо код њих, има 25 милиона незапослених, (званично!) али, ипак постоји нада...
- А што код њих «хара» свињски грип, на то не размишљаш?, опет се јави онај другар у мени. Мислим се, интересантан је овај самоодбранбени осврт: Како то, да је баш сад, неко постао тако дарежљив према мени? Да ли то можда није само неки ново упаковани, буђави трик, којег сам већ заборавио? Да ми дозволе јел, да и ја, "смем" на кратко да скокнем до Европице. Па да тамо још којим случајем навучем клицу, и донесем је кући? Питам се, дали баш у том грму и не лежи зека. Да се инфектујем. И да онда бежим од другара, Бел-а? Да не грлим и љубим миле (и на сред улице) ако ми се прохте. Да бре не могу са неким у четири ока, да изменим мишљење, решим неку спорну ствар - него кроз наочаре (мада не носим наочаре!)? Да јој се са два метра одстојања, удварам? (са вирусом се не сме ближе!). Да морам на глас да се дерем кроз хируршку маску: - „Ђоле! К'о увек, кило-два од плећке и, стави још четири димљене, домаће кобасице за понети, платићу идући месец“. А Ђоле онда да мора да проверава са киме има посла. Па да са друге стране теке, виче: „Идентификуј се, скидај маску, бре!“. Да на стадиону, кад ми тим губи (само кроз маску), из свег гласа урлам на судију: "Уаааааааа судија...!"
- Еејјјј! И све то на неко дуже време - јер лека за грипушку свињску још нема. А какве сам ја курате среће, ваљда га у догледно време неће ни бити. Све док начисто не заборавим како се у нас ваља, на обичаје, и постанем тамо некоме подесан compatibile)...

-/-

Док Мића ме прегледао и установио обичан назеб.

Милоје Милић