РАСУТИ ДРАГУЉИ - Цвија Митровић-Ашћерић

РАСУТИ ДРАГУЉИ
Цвија Митровић-Ашћерић



ISBN 978-86-86863-37-9

ПЕСМЕ КАО ИСПОВЕСТ У ДОПРИНОСУ ЦВИЈЕ АШЋЕРИЋ- МИТРОВИЋ
У нашој књижевној јавности последње две деценије све више и више се појављују песници избегли са ратних подручја бивше Југославије, међу којима је и наша песникиња Цвија Ашћерић Митровић.

Друга књига поезије "РАСУТИ ДРАГУЉИ" подељена је на пет циклуса који обухватају различите теме.

Целина књиге уткана је у болне нити жаљењем за својим огњиштем и родним завичајем. Издала је прву књигу 1996. године "ИСПОД ЗАБРАЊЕНОГ НЕБА".

Са дубоким болом у души песникиња Ц.А. Митровић описује своје незадовољство и тугу нашег српскога народа који су избегли са својих вековних огњишта и описује своје незалечиве ране са којим се не мири ни на овом најудаљенијем континенту где је судбина донела.
Из циклуса песама "Круг", песникиња каже:

"На рођеној земљи странци постадосмо.
И шта друго ? Него, пакуј се и назад,
Па узлећи, прелећи, слећи;
Данима, месецима, годинама,
И све тако у круг."

Песникиња покушава да кроз поезију створи један свој свет у којем ће срећније живети и у њему пронаћи своју срећу као уточиште, зато жели да своју бурну машту изнесе пред читаоце у једном позитивном светлу и да би на тај начин, ублажила бол за отаџбином, који је као главни мотив у овој књизи поезије.

Ту ће читаоци пронаћи и читаво мноштво другачијих тема, као што је издаја браће по крви, које непријатељ користи као главно средство и мотив наше пропасти и погибије које нас прате а то је изражено у песми „Истина“, којом упозорава:
"Страшне су лажи,
Подвале братске
Страшне су свађе
Браће по крви" .
Песникињи ништа не може заменити њен вољени завичај у којем је оставила своје детињство и најлепше узпомене. Никакве светске метрополе препуне светског шаренила и лепоте.
"Тајна од искона" исказује једну целину историјске предрасуде о олујним ветровима који надлећу Србију цитирам:
"Олујни ветрови
Прелећу Србијом,
Из века у век,
И сваки нови помете жешће
На непознате далеке
Речне међе".

У својој поетској визији песникиња Цвија Ашћерић Митровић оставља своје родно место као метафору у којем је своја прва сазнања и прва људска искуства стицала у своме родном месту Ашћерићи - Папраћа (код манастира из 12-13. века, задужбине Неманића), планинско сеоце између Шековића, Зворника и Тузле, у чијем се кругу и вртио њен живот, а одакле се преко Србије отиснула у далеку Аустралију.
Кренула је на далеки и мукотрпни пут са окушеним свим горчинама у њему, али са оптимизмом да се врати на обронке Зворника и Папраће, као и својим бистрим изворима и неописивој лепоти Дрине, природе и зеленила, што опија мирисом родног завичаја.
Ту најбоље говори и песма која носи наслов "Деда зове" из циклуса „Расути драгуљи“.

"Паметни, а туђи нам знање краду
Вредни, а грцамо у беди.
Разумни, а други нам памет соле,
Хумани, а ми у фокусу за пробе".

Други циклус поезије разгранат је људским путевима разних врлина, преплићући се разним темама од историје родољубља па све до брижне мајке окупиране фамилијарним животом, која несебично описује и сноси своје фамилијарне радости да и њих подели са читаоцима.
Мислим да ова збирка поезије "Расути драгуљи " представља снажне и импресивне мисли и поетске слике врло препознатљиве као што је песма како песникиња каже:

"Пошаљите истрошене песме
У историју,
Тамо где им је
И одавно место".
Ово је поезија у којој песникиња исказује свеопшти бол кроз усамљеност и истинску потрагу за хармонијом, свога супротстављања у хаосу одакле је побегла у самоћу и трагањем за лепотом љубави каже:
"Моје је срце
Љубави оаза,
И новац је последњи
На тој скали".
Трећи циклус поезије посвећен је љубави где су уткане љубавне слике, које се преплићу у романтичном заносу младалачког живота, која ће отворити врата читаоцу да упознају њен интелектуални свет и њено стваралаштво поезије.
То су песме једноставног карактера које је лако препознати, јер говоре о страстима и љубави као што је песма Фатаморгана:

"Дођи,
Да у тишини ноћи,
На часак угасим
Жеђ за тобом".
Песникиња говори препознатљивим језиком која се супротставља злим духовима и болу и гради себи један природни и унутрашњи свет у којем би живела у хармонији и лепоти која јој недостаје.
Песникиња покушава тако вешто у свести и подсвести да поуздано сачува све што се сачувати може, све што јој замисле заврела чула, које гласно и јасно исписује, као што је песма врло специфична "Аморова стрела"Цвија каже:

"Кад ме оком ти погледаш,
Аморова стрела бије.
Кад ми њиме ти намигнеш,
Муња томе равна није".

У четвртом по реду циклусу "Мирис кише" већина песама пева о љубави, страстима и заносу, а и очевидно се примећује како ромињају као киша у јесењим данима, на белом папиру, поручују:

"Чујеш ли песму
Што ветар носи
Са мојих усана".

Удаљена од родног завичаја за којим чезне, скренула је пажњу широј јавности да поклони и подели своја осећања у целини збирке "Расути драгуљи. Смисао књиге је баш у тој материји талентоване особе, где себе ставља у ред ствараоца и жели им одредити место у одаји пуној ведрих љубавника и чистих лирских-љубавних елемената, као што је ова песма:
"Не дишем више
Ритмом твог срца,
Нити се будим
По сату његовом".

Пети циклус разноврсан је и преплиће се родољубивом и религиозном поезијом, а уткан је у ситне нити бола у песничким формама. Реч је, заправо, о једном помаку поезије пратећи забелешке о властитој и духовној мери, прошлости и садашњости песникиња каже :

"Клечим пред тобом
Света Богородице
И молим
За напаћени српски народ
И страдалника, душа спас".

До сада песникиња је омогућила себи да њеним несташним и раштрканим импулсима у Аустралији, помогне сама себи да сабере бујицу стихова из призора сећања.
Наравно, читаоци ће можда елептична остварења њене поезије ставити на размишљање, сажете, или напете као олуја, у брзом ритму ветра, или пример.
У сваком случају слободни стих надјачава риму и свакако обучен је у богатије рухо одеће.
Морам такође да признам како и мени посебно читалачко задовољство сачињава песма о оцу и мајци за коју ми се из ока отела и нека суза, цитирам:
"Отац и мајка Два жива гроба. Благо је било
Док је мајка могла Уз оца да хода".

Будући да је Цвија Ашћерић Митровић песник што граби крупним корацима, да направи свој много богатији песнички опус, сам наслов збирке поезије "Расути драгуљи" симболише њен целокупни живот који се одмотава из ове књиге.
Наша песникиња Цвија Ашћерић Митровић своје сазнање овом књигом дарује и дели свим читаоцима љубитељима писане речи, која постаје њен докуменат времена.

Новинар и књижевник
Теодора Тода Матић-Медић
Сиднеј-Аустралија

Сањоходећи кроз "РАзаСУТЕ ДРАГУЉЕ"
Над рукописом госпође Цвије Ашћерић-Митровић

Снага естетског доживљаја и пробуђених емоција након читања неког рукописа говори нам о величини тог уметничког дела. Како свет спознајемо чулима а његову слику добијамо преко утисака, поставља се питање да ли је свака нова збирка песама уметничко дело или стварање новог света. Трагедије претходног виценијума исходиле су многе песничке збирке у које је аутор, заједно са читаоцима, могао побећи као у пријут и прибежиште. Међутим, овај рукопис није само то. Госпођа Ашћерић-Митровић се дрзнула, за разлику од многих аутора, да укаже и на узрочнике тих трагичних јадовања. Можда је зато и песма "Круг" послужила као пролог ове збирке, као увод у сва наша дешавања. Користећи се стиховима протканих леонинском римом, указује нам на: оне, ове, њихове, њине, туђе... који прете да будемо "све ближе оној шљиви". Али, праве кривце, за сва наша страдања, проналази у следећој песми, насловљеној "Истина", где каже: А ми, уместо у слогу, / Сами се уништавамо / До ћелије, / До најситније поре. / Ово је и од Лазаревог / Косова горе! Мало је нас који кажемо да смо криви, а да при том не величамо оне који су насрнули на нас, чија је кривица много већа. Нажалост, ни дан данас, нисмо извукли никакву поуку из времена прошлог. Србија се данас налази на транзиционој раскрсници још увек не знајући куда ће кренути. Уместо народне ствара се популистичка култура, уместо повезивања са традицијом иста се преиспитује. Зато је значај овакве збирке, у којој се указује на праве људске и моралне вредности, немерљив за данашњицу. У време "великог брата" а малих људи, песник као госпођа Цвија Ашћерић-Митровић сија сјајем драгуља. Али, да би драгуљ засијао има своју цену. До момента када се дијамант претвори у драгуљ он изгуби половину своје тежине. Да ли је та половина песникиње остала за навек у Завичају? Па оданде мами и призива успоменама и детињством. Човеку се једино успомене не могу узети. Слике запамћеног Завичаја и драгих лица носимо где год да смо. И то смо ми. А када живиш "у земљи иза свих мора" можда те оне походе јаче и чешће него друге расејане драгуље. И више те боле. Управо тај бол и прожима стихове овог рукописа. Као и велика Љубав, која је милозвучно и благогласно описана у неколико песама. Љубав према родитељима, синовима, пријатељима, браћи... Управо ће изванредна поетска слика из песме "Моја браћа" остати урезана у памћењу читалаца: Моја браћа / Детелина од / Четири листа. / Треба ли / Већа срећа?! Ауторка, као петељка детелине, држи на окупу четири листа, брине о њима и пази их. Везана кореном за родитеље, традицију и отаџбину, одакле црпи и снагу и љубав, преноси је на листове и дарује срећу свима онима који је угледају. А то је у време несрећних људи много. У Завичају где је огњиште и полазиште и исходиште, научена је да га чува, баш као богиње Волоска и Хестија, иако је свесна да се крај њега, понекад, и "верношћу до сржи сагорева".
Али, храброст песникиње не огледа се само у томе. Као некада Србољуб Митић "нека се склоне они што се не усуђују", госпођа Цвија Ашћерић-Митровић каже: Пошаљите / Истрошене песме, / У историју, / Тамо где им је / Већ одавно место. Уистину, има ли неког меродавнијег да то каже од песника који цени један поглед више од богатства (Аморова стрела), и која се управо због једног погледа вука, претвара од јагњета у вучицу зарад љубави (Поглед). Која пева свима, чак и људима без врлина иако је свесна да их они, баш због тога, не могу пронаћи у другима.
Поред мноштва метафора, персонификација и других стилских фигура којима обилује овај рукопис, занимљиво је пратити појаву и начин размештаја рима у песмама. Ауторка је користила све дистрибутивне моделе риме, осим потпуног модела, што довољно говори о поетској ширини аутора. Када се томе дода чињеница да ће њен тас на ваги, на коме стоје искреност, љубав, честитост и поштење, увек да превагне онај са новцем и пролазним стварима, мишљења сам да ће ова књига бити драгуљ у свакој библиотеци. И нови орден на грудима њене мајке.

Веселин Џелетовић