ЧОВЕК ПЛАЧЕ НАД ТЕЛЕЋОМ ГЛАВОМ - Владан Радоман

COVEK PLACE NAD TELECOM GLAVOM

Nica, leto, avgust mozda, datum nije vazan…U tom gradu leto je uvek verna sezona, Nekiput, kao ovog dana,ona je topla, cak isuvise topla.Ipak, niko se ne zali. Zimi i leti nebo lize i mazi krovove ovog grada…na crvenim crepovima sise uspomene kratkih , prolaznih mrazova…uziva u lilihipu samo njemu pristupnom, slatkisu poprskanom polenom platana,,,Iznad grada blista nebo , korito plavog broda izgubljenih jedra . Izgubljenuih ? Ne uvek. Dolazeci sa zapada , od Antiba , dignu se nekiput beli, mutni plastovi, mali oblaci , perje rascupane guske . I onda, brod digne ponovo jedra i krene…Nebo pocne da se ljulja, krece na put, plovi niko ne zna gde,,,Ka Zapadu ? Nije logicno…Istoku ,,,Mozda …A jug nije uopste u pitanju. Samo pijanci i mornari to znaju : divlji vetar mistral dolazi, tu je, samo sto nije usao u ulicu…Uskoro, sat , dva kasnije, platani trga Garibaldi ce se ponovo pokloniti , lisce ce leteti , i leprsave suknje devojaka ce obradovati ostarele ljubavnike na terasama restorana,,,Tamo na obali, more ce se namrstiti, pobeliti, pobesniti…More nece vise biti uspavana, topla, slana voda. Postace hrpava povrsina gde se azur i nepostojeci sneg mesaju u neverovatnu kompoziciju , u bolnu sliku De Stala …A neupuceni u tajne neba , na trotoaru pogrbljeni pesaci, stare dame koje se zure sa punim zembiljima, i Marija, najstarija prostitutka grada, niko od njih ne zna da cita znake neba,,,,Svako ide svojim poslom,,,ljudi sa tasnama punim novca ili projektima o stvaranju para, gospodje sa prazilukom i krabama, ili Marija sa tasnicom gde izmedju prezervativa i kojekakvih krema spava jedna medalja svetog Kristobala , svi oni zure svom cilju,,,Poslovni ljudi na kratak, trezven rucak kod Vendome, domacice kucama , a Marija takodje kod Vendome, gde je kuhinja dobra, jeftina…i nikad se ne zna,,,Neko od ovih brzih , uglancanih, kao vezanih za te cudne kufercice, udavljenih masnama sa crtezima cveca, pejzaza Tahitija ili New Yorka, , bi mozda mogao da zapazi njeno telo tako lepo ocuvano posle cetrdeset godina sluzbe na trotoarima Nice.

Covek je zaustavio motocikl pred Vendomom. Naslonio ga je na banderu, skinuo kacigu, pogledao nebo…i jednu devojku koja mu se u prolazu osmehnula,,,On se zapita zasto…Pitanje setno , blesavo ustvari. Setno i gorko ? Pitao se da li ga je devojka zapazila pre nego sto je skinuo kacigu...Kosa mu je bela kao decembarski sneg. A mlade zene , zna se, nisu privucene sedim glavama. Curke. Blesavo pitanje ?U tom trenutku on se vise brinuo o odsustvu osmeha tog namrgodjenog neba, nego li o iznenadjujucem , stvarno neocekivanom pogledu te lepuskaste plavuse .
Zedan , gladan usao je u Vendome. Kao uvek, sala prepuna, bucna, zadimljena. Kelner ga odvede do stola gde je odavno imao svoje mesto,,”Hvala Pierre”, rece i zamoli da mu donese neke novine,,,
“Nema, u strajku su”,,,Jedan viski kao po obicaju?
“Vazi, ne treba gubiti obicaje”
Nema novina. Morace da slusa razgovore, pokusace da se iskljuci iz tog njemu nerazumljivom zargona kojim se sluze ljudi sa tahicanskim masnama, sa kufercicima koji kao pospani kucici dremaju pored njih. Zamisljace na sta lice njihove zene, Trpece te ljude koji umesto reci izgovaraju cifre, gledace ih kao sto se sa radoznaloscu posmatraju neke cudne , egzoticne zivotinje u zoloskom vrtu …I , kao utehu, pijuckajuci svoj mali viski, zahvalice bogu sto im nije brat. Sto nema nista zajednicko sa njima.
Ipak, treba se paziti,,Nikad se ne zna,,,,Pohlepa, zelja za novcem i uspehom su zarazni kao sifilis. A brat se moze naci i za susednim kafanskim stolom,,,Mozda pravi brat,,,Nas covek, onaj sa belom kosom, u nedostatku novina i sasvim iskljucen iz razgovora suseda koji umesto reci izgovaraju marke, dolare i evroe, poce da posmatra svoju blizu okolinu…Marija ( ridja ofarbana kosa, modra sminka oko buljavih ociju, cicana haljina svih mogucih boja) je narucila i sa dobrim apetitom nacela jednu paelu,,,Izmedju dve viljuske, bacala je zavodnicke poglede na mlade Tahicane…bez uspeha…Izmedju njihovih kancelarija , gde ih cekaju verne i za takve usluge besplatne sekretarice, i stanova, gde su supruge vec davno kupljene, konkurencija je nemoguca…Jadna Marija.

Brat je bio pred njim…Na dva metra,,,Sto do stola…Pedeseta godina, ista bela kosa, lice mlitavo…Oko usana , grimasa bola…Na celu, dve dugacke bore , tu kao oduvek urezane,,,Narucio je telecu glavu « sos gribis »…A kod Vendoma, vrhunski specijaltet, to je kao da narucis , ne znam, nisam znalac , sta ja znam , kao da narucis precd ulazak u raj u kantini Svetog Petra Neronova jajca na zaru,,,
Nas covek , lisen novina, oguglao, iskljucen iz razgovora poslovnih mladunaca, vec zasicen predjelom, je gledao svog suseda , svog brata mozda, kako je calabrcnuo dve kasike telece glave. Zatim je odgurnuo tanjir. Bacio salfetu na pod. I poceo da place,,,Strasna neka bolest ? Cir? Rak? Ljubavna patnja ? Ko zna sta. Marija je bila bolji posmatrac. U svakom slucaju bolji doktor dusa...Sve je videla. I suze na telecoj glavi, i nedostatak novina,,,Digla se, donela nasem junaku jedan prekjucerasnji broj Nice-Matin gde bese intervju sa njom, najstarijom prostitutkom grada. Zatim, zagrli, poljubi u vrat coveka koji se usudio da place nad telecom glavom i izvede ga napolje.
Mistral se smirio. Odleteo je u zemlju gde nikad nema suza, u zemlju gde se i nesrecnici, i bolesni smese telecim glavama...Mozda je tamo i Mariju i njenog pratioca odneo na tepihu satkanom od platanovih lisca..