Персида Лакић Рузмарин - ОКАМЕЊЕНЕ СУЗЕ

Персида Лакић-Рузмарин, песник и професор руског језика, сада у пензији.
Поезију пише више од 40. год. Објавила је до сада четири књиге песама:
„Огледало у шуми“, „Птица на камену“, „Колико годова има самоћа“ и књигу песама за децу „Сан се кроз бајку прикрада“.
Песме је објављивала и у разним књижевним часописима и зборницима
(на пр. Летопис матице српске, Расковник, Ужичка Врела, Гарави сокак, као и у електронској форми).
О њеној поезији врло афирмативно су писали песник Слободан Марковић, проф. Тодe Чолак, Витомир Теофиловић,
Радојица Даутовић, и неки други. Живи и наставља свој књижевни рад у Београду, у Вишњичкој бањи.

Витомир Теофиловић књижевник

СЕТНЕ ЛИРСКЕ СЛИКЕ И МЕДИТАЦИЈЕ

Збирке песама „Огледало у шуми" и „Птице на камену" имају, сходно ширини знатижеље и неутаживој енергији младости, бескрајан тематски дијапазон, од љубавне интиме и завичајних видика до митских призива и космичких даљина. Збирка „Колико годова има самоћа" (2009), као што већ и њен назив наговештава, доноси изразит тематско-мотивски заокрет. Са макро-односа према свету као целини, знатижеља песникиње се преусмерава на микро-план, на своје срце и душу, како би се то најсажетије народски рекло. Ту је тема самоће уједно и метафора - потресна слика непремостивог јаза између песничког субјекта и света, овостраности нашег бића и оностраности свега осталог, искуством осведочену дубинску равнодушност људи једних према другима, од далеких незнанаца до својих ближњих. Зато је драма самоће толико потресна. Подсетимо се у неколико речи те узбудљиве збирке песама - песникиња нам је ту драму дочарала метафором годова, аналогијом са повратном спрегом значења. У првом плану нам је, разуме се, људска усамљеност, утолико потреснија што са временом расте уместо да се, ширењем познанстава и умножавањем потомака, временом смањује. Паралела са дрветом шири ту метафору на читав феномен живота, на читаву такозвану живу природу - ми годове дрвета поимамо чисто појавно и естетски, као декоративни траг растења, потпуно губећи из вида да и флора и фауна имају своју драматичну судбину, о чему сведочи асиметрија годова, показатељ животних прилика и неприлика.
Нова збирка песама на много радикалнији начин поима драму људског битисања. Трагика егзистенције више није неспоразум нашег ја-ства са ужом и широм околином, већ је, како би то рекли философи, уграђена у сам модус нашег постојања, у темеље односа између субјекта и објекта као таквих. Из ове најшире, метафизичке перспективе, судбинске разлике и стицаји прилика и неприлика само су варијације, површинске а не дубинске разлике.
Збирка песама пред нама је пучина живота са таласима сетних призива сећања. То је поетски пандан сликарској ретроспективи, поход у васколико животно искуство од детињства до зрелог доба. Но, невесео однос према прохујалом времену, туга што је живот чешће ближи хаосу и какофонији него смислу и хармонији, није песникињу одвео у песимистички поглед на свет - упркос свим тамним просторима света са којима смо суочени, песме ове збирке у дубљем слоју славе живот у свим његовим манифестацијама, од рођења до старости, од зоре и изласка Сунца до глувог доба ноћи, од једва догледних митских даљина, преко дугиних боја личног и колективног искуства, до бескраја у простору и времену... То је права химна васколиком свету и људској срећи што га видом и умом уноси у своје биће. Сета песникиње је вишег реда, није сводива на лајтмотив пролазности живота, опште место лиричара носталгиста.
Мада назив збирке - „Окамењене сузе" - најављује жал за младошћу и тугу због невоља и несрећа које опседају људе појединачно и читаве народе, па чак и сав људски род, живописна сликовитост и бодри тон Персидиних песама убедљиво нам дочаравају лепоту и пуноћу живота, ма колико меандара живот одступао од свог пожељног идеалног тока, од непрестаног склада између срца и ума, зова духовности и зова плоти.
Песникиња исказује усхићеност животом призивом једног наоко свакодневног, готово нултог мотива, а заправо једног од чворишних симбола нашег битисања. Реч је о феномену буђења. У нашем бићу буђење је већ само по себи неописива чаролија, магични чин који нас из таворења у тмини уводи у истинско постојање: „Груди ми испуни живот." Благодет је толика да песникиња само може да изрази своју неописиву радост и неутаживу потребу да се на неки начин захвали: „Не знам како да узвратим дарове." Немајући речи којима то може да изрази, песникиња се препушта радосном осећању и бескрају видика пред собом: „Смешим се дану на уранку. / Океан неба се заталаса / и запљусну лице плаветнилом."
Упркос развојном луку који се јасно назире од књиге до књиге, наша песникиња је задржала своју поетику, у континуитету гаји свој песнички рукопис. Њен стил је од првих песама до најновијих, од младалачких импресија до рефлексија које је изнедрило велико животно искуство, главна одлика њеног стила је једноставност. Дуго се погрешно мислило да једноставан стил означава спонтаност казивања, па се у критици био одомаћио израз да песници који гаје једноставан стил „пишу као дишу". Тек у прошлом веку, руски теоретичари књижевности су открили да је та једноставност само привид, да се иза њеног површинског слоја у песмама врсних песника често крије више дубљих слојева значења. Тај феномен је добио име сложена једноставност. Управо та сложена једноставност одликује поетику наше песникиње. У њеним песмама назиремо алузије на разне просторе искуства - срећемо се са дискретним социо-психолошким и културолошким импликацијама, са светлосним зрацима из обилатог личног искуства.
Сложена једноставност се код наше песникиње развијала од усхита природом у најширем смислу - дивљењу лепотама завичаја, митској и историјској традицији, првих љубавних осећања - ка све чешћим мисаоним узлетима, откривању златних зрнаца у личном искуству и умном сазревању. Њени песнички топоси преселили су се из географије у психологију. Протоком времена сав хоризонт, и знани и незнани, преселимо у себе. Ако је, сликовито речено, у почетку све изван нас а у нама ништа, у финалу живота стање је обрнуто: нема другог космоса осим оног у нама.
Битно је истаћи да песникиња никад није прешла међу која раздваја поезију и уметност од чисто интелектуалне сфере, никад није западала у такозвани есејизам. Сви њени увиди и поруке извиру из самих стихова и слика, назиру се између редова.
Љубав према природи и непосредној осећајности нису током времена и сазревањем ишчезли из надахнућа, али су постепено прелазили у други план, у позадину значења, у атмосферу. Такође су добијали на густини казивања и значења - види се да је песникињи драга и да је осећа као своју вокацију и хаику форма.
Ево како изгледа то премештање природе из средишта пажње у позадину, у миље, у атмосферу: „Затварам очи, а / ветар просу се по лицу. / И отвара ране пупољке / и нека сећања проноси / кроз време и просторе. / И све је нестварно. / Не смем да отворим очи. / Прогутаће ме понори. / Нека заслепи ме небеска / светлост и нека сагорим / недодирљива."(Песма „Сећања")
Са сазревањем, мења се и однос према природи, непосредном искуству, учењу на сопственим грешкама. Песникиња долази до увида мета-теоријског нивоа, да лично искуство и сећање могу да буду и сметње, погрешни компаси! Скепса зреле личности досеже универзални домет, нема поузданих путоказа, све је релативно и неизвесно: „Трагам за светлошћу. / И нигде видика. // Изневерићемо себе / оживљеним мислима / прошлости дубоко у свести." (Песма „Лутања")
Сваки песник има своју топографију и хијерархију мотива - за разлику не само од песника романтичара већ и од већине лиричара, којима је сан симбол виших сфера и чаробно острво тајанства, нашој песникињи је ближа античка традиција, која слави пуноћу живота, његово непосредно присуство у нашем чулном битисању, а сан поима као сен, као сенку живота: „Снови. Ноћне маглине. / Лавиринти. Корачамо кроз / таму. Гресима огрнути. Лутамо беспомоћни. / Трагања за немогућим. / За далеком светлошћу." Снови нису пут у светлост, у склад, у смисао... Напротив, њихова неразговетност и тајновитост имају у визури песникиње тамну енергију и дослух са грехом: „Неизговорене речи у нама / сикћу. Палацају гневом. / Гресима огрнуте.(...)" (Песма „Снови"). Отуда отворени позив сну да пређе у јаву: „Изађи из мог сна да видим / ти лице (...). // Уђи у моје несанице." (Песма „Изађи из мог сна").
Детронизација сна, његово премештање са Олимпа виртуелне у подножје видљиве и опипљиве стварности призива нам култне стихове Десанке Максимовић - „Срећа је лепа само док се чека." Код Персиде Лакић Рузмарин имамо наоко сасвим супротан однос - чекање и одлагање, са сном као персонификацијом визије одложене, будуће стварности, овде има минусни знак, сеже у просторе греха. Другим речима, срећа чува своју невиност само ако је, бар потенцијална извесност, на делу; ако је пред нама извесност досезања циља. Чим се појави неизвесност, мења се и наша мотивација. Народна изрека је то ефектно сажела у метафору у облику псеудо(искуственог)-закључка: „Кисело је грожђе".
Но, да ли наша песникиња доиста оповргава славну поетесу?
Не ако Десанкину поруку схватимо као вечну и начелну разлику између идеала и стварности, ако је сместимо у поље (изневереног) очекивања, а уверени смо да је то право значење цитиране поруке, а не поимање чекања и одложене егзистенције као вредносних и метафизичких категорија. Тај однос према сну - као иницијацији и призиву лепоте, као антиципацији њеног преласка из сфере жеља у сферу стварности - лирском осећајношћу и духовитим опаскама обилато је вариран у Персидиној збирци песама за децу „Сан се кроз бајку прикрада".
Оба вида сна - и као реалне наде и као самоилузије - лирском топлином су нам предочени у песми „Обмана", песми реског назива али благе интонације: „Моја си невина обмана // У мојим очима су / заиграле звезде / и месец се уплео у моју косу. // Угасише се звезде и месец, / однеле су те далеке обале / и таласи немирни ваљали су / судбину. (...)" Но, песникиња болно увиђа, жеље су обично једно, а живот друго: „Ти си сен. / Нестаћеш са буђењем. / У души котрљаће се / сакривене сузе."
Назив збирке и све речи у наслову, то су критичари давно открили а писци интуитивно слутили, имају важну улогу - носиоци су поруке, важни елементи значења... Овде су у наслову књиге обе речи кључне - и именица сузе и придев окамењене. Заједнички творе метафору трајне туге. Но, видели смо из динамике исказа и бодрости сазвучја да паралелно са тужном поруком, из оркестрације песме зрачи снажна дубинска енергија, elan vital, немирење са фатализмом и пасивношћу. Опет асоцирамо Десанку, чувену „Крваву бајку". Значењски, песма је права античка трагедија, опис злочина који је покосио младост у цвету. А из тоналитета песме, као њен унутарњи бруј, као да зрачи порука: доћи ће друго доба, доба слоге и љубави а не убијања међу људима, победиће добро над злим свакојаким.
Иако слави овострано као исконски животни миље, песникиња је свесна да је наш, нама видљиви и појмљиви свет само атом бескраја; свесна је метафизике у којој су наша психа и физика само сићушна зрнца песка. Но, драма света је далеко већа од наше сићушности у њој; и сам космички бескрај трошан је и пролазан попут нашег земаљског праха: „Звезде у пожарима гину. / Сунце прати последњи лет." Шта су у космичким размерама људски подухвати ако не јад и туга: „Шта су речи? Шта сузе у ванвременском простору? Окамењени снови." Малодушни би се препустили очају, али песникиња увиђа да у поретку света и његовој непрестаној динамици, као што је случај са усхитом, ни очај није реално утемељен у поимању света, да драма постојања има бескрај чинова, са наизменичним исходима: „Зраци обележавају / нови круг живота. / Тајанства нестајања и / стварања у благостима / временског надахнућа." (Песма „У простору и времену").
Космичка динамика је незаустављива, но песникиња не пристаје лако ни на људску трошност. Суза није (само) знак слабости и туге, она је и чудотворни мелем: „Једна твоја суза / могла је пустињу / да претвори у оазу. / И били бисмо срећни. / „Сузе су се зауставиле / у дну твојих очију." (Песма „Јутро") Занимљиво је да је ова песма испевана у ја-форми мушке особе, што није једини случај у овој збирци. Неке увиде упутније је изрећи из супротног угла од сопственог. Велико начело Римског права овде има свој поетски пандан: „Чути и другу страну" није само правни узус првог реда већ најшира категорија људскости. То је врхунац потребе за истином, напора да се изађе из замрачења сенке, чему је посвећена једна од најбољих кратких песама збирке: „Ветрометинама гоњена / скупљам покидану сенку, / истрошену ходањем по / врлетима живота, / чудна особа без своје / пратиље. / Забацујем је на плећа. / Отварам огледало / и нестајем / са друге стране сна." (Песма „Без сенке")
Персида Лакић Рузмарин нам је подарила књигу особених лирских песама, нежне осећајности и виспрених увида у разнолико искуство, књигу потресну и занимљиву. Њена ризница искуства у великој мери је и сублимација наших увида и искустава.