ГРБОЛЕ ЈЕ ОГЊЕМ ИЗГОРЕЛО - Илић Јована Босиљка

ГРБОЛЕ ЈЕ ОГЊЕМ ИЗГОРЕЛО

Нисам песник да стихове стварам,
Али ипак овде проговарам
Све ћу рећи шта је некад било.

Овде беше партизанско крило;
Овде беше весеље и туга
Где погибе до тринајест друга.
Међу нама партизанка млада.

Њено име прво рећи сада.
Партизанка Милица се звала
За слободу свој је живот дала.

Везаше је међ' другове своје
Рекоше јој да весело поје.
Милица је смела срца била

Овако је рђи говорила:
"Кољте, палте, рђе и усташе
Ово никад неће бити ваше

Кољ те палте о усташе клете,
Изгореће у колевци дете".

И још нешто усташама викну
У груди јој љута гуја шикну
Недаде јој ни да се захвали,
Међ' другове машинка је свали.

Другови је тужно погледаше,
А усташе мрко промрмљаше:
"Говорите где су Ваша гнезда,
Где Вам сија петокрака звезда".

А другови речи не рекоше
За Милицом тужно заплакаше.
Усташ викну: "Говорите вели,
Овде село неће да се бели,

Изгореће те ваше палате,
Ако нама гнезда не издате,
Ако нама недате Зечара

Задимиће и висока Шара,
Од куршума и тешких граната
Неће познат брат рођеног брата".

Тад девојка млада Парожанка
По имену звала се Јованка,
Кроз куршуме јуначки пролете

Да избави партизанске чете,
То Вам кажем истина је била
Питајте је и данас је жива.

Одред беше у кући Стајовој
Не сањаше о несрећи овој,
Пролетерка млада кад улете
Тад почеше отступати чете,

Чујте браћо чујте сеје миле
Чујте и ви партизанке живе

Ко год дише, кога сунце грије,
Свако мора сузе да пролије.
У шумици где је пуста међа
Одераше Видачића Неђа.

Неђо виче из бијела грла:
"О дружине где си сад замрла".

Од дружине нико се не јави
У селу су усташе ко мрави.

Онда Неђо сестрицу дозива,

Овако је братски благосиља:
"Сејо моја немој ме жалити
Село ће се наше запалити,
Но се склони немој да изгориш
После мене ти ћеш да се бориш,
Да осветиш свог премилог брата
Јер му нећеш свијат руке око врата.

Сад су Неђу додијале муке,
Јер је пао у усташке руке,
Последње му речи биле,
Кроз шуму се проломиле
Само викну: "Мила мајко,
Освети ме брате Рајко".

Једно јутро беше зора рана,
Ал закука Тодорова нана:

"О мој сине, мој Тодоре,
У тој кући што изгоре,
Више твоја изгубљена нада
Изгореше и Бајата Рада".
Раде, Тодор, два су друга била
За слободу живот изгубила,

И Ђајића оба брата
Погибеше овог рата.

То Вам каже за истину целу
Стрељаше их у овоме селу,
у Јагоша ситне деце беше

И они се љути побољеше.

Стаде молит те усташе клете
Да однесе код лекара дете,
Поклони се, бојазно поздрави,
Коса му се подиже на глави.

Непомену ни болесно дете
Секира му у чело полете,
Мртав паде,а усташ допаде,
Исекоше њега на комаде.

Тад погибе И млад Бајат Гојко,
Само викну: "О верна девојко".
Баш у шанцу погибе ко сова,
А оставо млађег брата Јова.

Јадној мајци он западе ране
Пре воље јој оде у одбране.

Ој судбино клета пропанула,
Изгубисмо Џелатовић Шула.
Млади Шуле храбар био
И сестру је изгубио.

Милица је храбро пала
За слободу живот дала.
Црна земља нека јој је проста

О њој најпре рекох доста.

Друговима своју реч је дао
А правилно Милисав се звао,
Чујте браћо, доста јада било

Покрену се партизанско крило.
Хвала Вама, зар у томе добу
Шест другова у једноме гробу.

Још да неби Милана Зечара,
Те изведу чету партизана
Испред чете он се бори први,
А Грболе остаде у крви.
Једног дана баш то предвече,
Јадна мајка поче да лелече.

Њојзи беше на срцу тамнина,
Јер изгуби свог јединца сина.

Јадан Веско јединац је био
Са Марком се граду упутио.
На путу их рђа сачекаше.
Пред општином обадва стрељаше.

Чудна јада, чуднога покоља
Где погибе Парежан Никола.

Љуто пишти остарела Стоја
Нема њојзи Николе и Воја:

"Деца моја чему бисте криви
Да Вас јадна старица надживи".

Треба рећи храброг Говедарицу,
Он погибе бранећ отступницу;
Баш у Кому храбро погинуо је
Са шмајсером бранећ чете своје.

Што падоше нису били криви
Има доста и који су живи.

Прво је Фадиљ Хоџа
Једној чети беше вођа,
А друго је Јовићевић Павле био
Исто чете предводио.
Илегалци сви су они били
И братство су учврстили.

Но да видиш И другога врага
Потјераше Берковића Драга.
То бијаше баш сутрашњег дана
Терала га чета Талијана,

Од Грболе до Старога Села
Терала га чета цела,
И за њим је плотун био
Ал га није погодио

Није мого отићи у чете,
Јер је био још младо дијете.

Омладино братства и јединства
Твоје име сад у земљи блиста
Само напред сад премили сине

Чувај чврсте наше тековине.
Што смо теби на аманет дали
Рад чега смо љуто војевали.

Сада браћо је доста
И ако ми много оста;

На мом срцу лежи туга
Што нерекох сваког друга,
Јер сам тада дете била
Па их нисам запамтила

Док по земљи цвета цвеће
Умријет им име неће.
Сада само кажем свима
Слава палим друговима.

Од 27. до 30. јуна 1959. године у Сазлији

Илић Јована Босиљка