УМОР - Ивана Гошић

Умор

Прсти се помичу као у грчу, као да нису део њеног тела... Повлачи врхом једне јагодице по усни... Осећа нервозу под кожом, али... не зна како да је смири као ни милион пута до тада... Жели да побегне, далеко од тренутка у ком' се налази. Грозничаво баца поглед на зидове који је стискају... Као да се приближавају да је затворе и поклопе – сасвим. И свест јој нестаје... у једном трену је све што зна да је сама у овоме и да ако врисне нико неће чути осим ако саму себе удостоји гласног крика који би распарао њене сопствене ушне шкољке...
Устаје спустивши сву тежину на стопала која више немају снаге да направе нови корак... али мисао да остане ту подиже бол од неког места изнад пупка до груди, стиска грло и усне се болно отварају да упију мало ваздуха, али око ње ни тога нема.
Да ли би ико приметио да је нема.......... СТРАХ... који би одговор желела на то питање... и као да се одједном буди схвативши да је није брига... Отвара врата, испод стопала осећа тло које је заборавила... Затвара врата за собом, ни превише бучно нити заверенички тихо, онако како врата затвара човек који о томе не размишља, ни да ли ће то некоме значити, или пак не.
Креће напред не знајући тачно ни сама куда али осећа ваздух у венама, свеж као ни један до сада; ваздух који не носи нити једну причу у себи – tabula rasa. Тако су се понашале и њене мисли, којих бар у том трену уопште и није било.... Ходала је ка нечему новом са све већом снагом, бол у грудима је полако престајао, ноге су све стабилније ишле напред....
Ништа није знала ни како и зашто баш у том тренутку, али се више није окренула...
Кроз године је отварала још много врата, али никада више није наишла ни на једна налик великим савршено углачаним, али тако тешким вратима, зидови никада више нису тако претеће гледали...
И вртлози разних боја су пролазили крај ње и кроз њу, али никада више није склупчала своје тело и препустила га сили земљине теже... Могло се видети како кроз живот клизи једно тело са вечитим ожиљком једног давног умора...