ЗУлУМ - Богдан Тодоров

ЗУлУМ
Богдан Тодоров
ISBN 978-86-86863-18-8



O ОВОЈ КЊИЗИ И АУТОРУ

Писац Богдан Тодоров је антиталенат да говори неистину. Зато све оно што је написао треба да буде наук из живота који је приказан Бројгеловски. Није ни чудо, јер је Богдан сведок једног комунистичког, а сада проевропског пута у светлу будућност, све под наводницима. Главни наук из тог овде описаног живота јесте да човек мора сваки пут да тражи опрост од Бога када мисли да је у праву.

Др сц јур Миленко Манигодић
Академик САИН
Писац и песник

* * *

Kao што карикатуриста има серију својих препознатљивих карикатура, тако и наш писац наставља серију духовитих, понекад и саркастичних текстова који се радо читају. Пишчево окружење, препознатљиво кроз његове књиге, не само да је највернија читалачка публика него користи ово штиво за надоградњу и његову уградњу у колективну духовитост, као логични наставак написаног, што је од посебног значаја за ментално здравље. Подстицај читаоцима да текстове усвајају на себи својствен начин и прослеђују варијанте у својим социјалним миљеима, цитирајући писца као заштиту, односно параван, има значајну улогу у разрешењу фрустрација, а то је постала потреба сваког појединца у време садашње. У том смислу се ова књига препоручује као лековита.

Проф др сц мед Душанка Мандић
Потпредседник Руске Академије
за социјално и еколошко збрињавање
жртава катастрофа
Академик САИН

Путовање у Зеленград

Захваљујући указаном гостопримству господина мр Богдана Тодорова, који ми учини част и задовољство поверивши ми на читање овај рукопис, обрех се у Зеленграду (не оном код Обровца), варошици смештеној подно ауторовог срца. Тамо ме је Тода (ни случајно од Тодоров), пажљиво принетим речима, упознао са Зеленграђанима, неке од њих ми је показао а неке богме, и проказао. Елем, сваки од њих је у овој књизи јер то и заслужује. И свако је добио по заслузи. Жаокоречима додирнути не могу се љутити - уколико се не препознају. А ако се и препознају можда то нису они. Неки ће можда и наслов овог дела, који је довољно јасан (Зеленградски Унцути Ландарала Угурсузи Мaнгаши), схватити као Богданов ЗУЛУМ – и опет погрешити. Реч је о делу које на озбиљан начин сагледава неозбиљна времена (читај политичаре и људе – морамо, ипак, одвојити ове две категорије). Јунаци овог дела, смештени негде на пола пута до Европе (или од), немају намеру нигде да иду, али ни да се враћају. Уистину, свесни чињенице да се постављају и путокази за неку нову државу, констатују смерно да им је и ова много (бар што се тиче намета). Тито Гробар је завршио посао али се још увек радо сећа Тугославије. Ипак је у њој мозак достигао цену петоструко нижу од мишића. Због тога га није ни било, али је све друго било на продају. Шта ће ти мозак кад имаш два прста. Међутим, у Зеленграду, где се невиност губи по неколико пута, прсти играју веома важну улогу, бар код "маторих лола" и младих дама. Једино је у Зеленграду могуће да трезвењак победи на такмичењу "шљокатора" (у реалном животу конкурси и такмичења нису намештени), што читаоцу пружа шансу да замисли како би то било живети у корумпираној држави. На срећу довољно смо удаљени од Зеленграда и његових становника. Тек кад нам неко, као господин мр Богдан Тодоров, прикаже у правом светлу измаштани живот, схватимо како нам је лепо. Зато с пажњом прочитајте ову књигу, без обзира на то што знате да се неки догађаји описани у њој никада неће догодити. Да нам се не понови.

Веселин Џелетовић Павлов, књижевник

Мишљење о књизи ЗУЛУМ - господина Богдана Тодорова

Дотични зулум госпар могао би лако бити и сплитски козер, но за сада
због тврдоглавог локал патриотизма до даљег остаје бачки и
београдски. Тодоров је магистар-наврхчник који лепоказом и виспреним
цереком засмејава и замајава све нас до граница суза. Описује живот
зеленграђанског односно сомборског људства што обитава, а где би другде,
како по кафанама а тако и по кафићима и том надасве нормалном и пријатељском окружењу те у часовима доколичарења гроздани просипају све своје и туђе догодовштине, досетке и шеретлуке. На ове испаде духа и тела ни наш аутор није остао имун, али не лези враже, да се не би заборавили сместио их је у још једну своју књигу. Да не буде да се Богдан доитио само сомборских
лакрдијаша обрачунао се и са пар београдских ситуација, на које
његово перо није остало имуно. Богдан качи и убада са предњом али
без задње намере чак и оне дужнике од којих потражује нешто зрна.
Мирнодопски ратник и Богоборник и даље не мирује. Уместо да ужива у слави и титули академика коју су му донели проналасци и да можда прихвати и
белгијско држављанство, оно мало залиха крцка и тврдоглаво трошкари на
исписе сабраних му недела. До шворцера ипак неће догурати, али и
даље, иако га је живот помало покварио, верује у бајке и свеколика
чудеса која у случајевима и биографијама сличних његовој – јесу могућа.
Отуда и нема бојазни, како за Богдано материјално а тако и за његово
нематеријално стање - јер је далеко одмакао од оваквих вредновања ствари.
Уживајте у богатству духа надасве народског човека, који понекад мало
и гњави са задршком и отисните се на лагану пловидбу - смехом и осврните се
на време прошло где су се најпосле правила игре поштовала а код свих
тадашњих швалера и бохема итекако и подразумевала. Све ово нам нуди
капетан шајке Панонског мора, који се батрга у мртваји, који иако добрано
насукан из пловила, још не излази а ако то и уради први ће му корак
бити да се попне на тикву лудају са које ће имати козеријски поглед
на све и свакога, укључујући ту и мене. Остајем ипак у нади да
нећу још дуго бити стављан ни у једну од наредних Богданових књига.
Уживајте у овој ведрој књизи а и ја ћу је прочитати још једном,
са мераком, чим нађем довољно квалитетног времена.

Уредник песничке едиције
Дарко Хабазин