ДЕЦА СВЕТЛОСТИ - Борис Стапарац

Деца светлости
Борис Стапарац
ISBN 978-86-86863-08-9



РОМАН ЈЕ ПОСВЕЋЕН ГОСПОДУ БОГУ,
ЧУДОТВОРСТВИМА ЊЕГОВИМ
И ДЕЦИ СВЕТЛОСТИ

Књигу можете наручити телефонски: 00385 31 590852 и 00381 63 8297270
или е-маилом staparac@yahoo.com

Записано у Даљу
за време великих сеоба народа.

Кроз ствари чиниш чуда, Господе, кад људи изгубе моћ чудотворства.
Воду и огањ узимаш за слуге своје, када се људи одрекну службе Теби.
Дрвету и металу дајеш Своју моћ, када се-презрена од људи-вратила Теби
Кроз земљу и траву додељујеш милост изабраним Твојим, кад људи учине себе нечистим за канале милости.
Кроз тканину и папир зраци Твоје силе, кад телесност људска преовлада духом.
Кости светитеља гласе име Твоје и присуство Твоје,
кад језик људи замукне од неверовања.
Кад генерали забораве побеђивати Ти редове чистиш победницима.
Напунио си огњем мртве ствари, да оне светле кад мрак затвори очи звездама.
Кад нема сунца, папрат и глог преузимају дужност светлења.
Кад слепи постану вође слепима, Ти уступаш вођство коњима и псима.
Када се болесни наметну болеснима за лекаре,
Ти чиниш мртве кости и блато лекарима.
Када Твој лик у души људској исчезне, Ти дајеш силу и моћ Твоме лику на дрвету.
Смеју се они, који ће на крају крајева љуто плакати, и говоре: Како мртве ствари могу стварати чуда, које ми не можемо чинити?
Нису ли ствари живе када их Ти оживиш? И нису ли људи мртви када их Ти напустиш, Господе Страшни?
Ангели Твоји знају, а људи незнају, да су све моћи Твоје, у теби и од Тебе, и да их Ти показујеш свету кроз чисте канале. Шта-ако је камен чист а човек нечист? Неће ли се сила Господња показати пре кроз камен него кроз човека?
Смехом радости смеје се само праведник. Смех неправедника је пакост.
Смеје се неправедник моштима светитеља, а изведесе од смеха пакоснога. О кад би му се дало знати, да мртве мошти светитеља крију више живота
од него његова крв и месо. .
Заиста, пакост је далеко од Господа Свемилостивог, као што је увек пакост далеко од девичанства, словесности и светости.
Гле, словесни Господ увек је готов да људима чини добро кроз људе. Но кад се људи онечисте, обесловесе и обесвете,
Свемилосни хита у помоћ људима кроз мртве ствари.
Господе Свемилосни и Многотрпљиви, не остави свет без Твојих моћи и милости.

СВЕТИ НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ

МИРИС МЕТОХИЈСКИХ ПОЉА

"Злочин и казна" - прва помисао која ме заболела када сам почео са читањем романа "Деца светлости". Свестан злочина који као народ починисмо одрекавши се Бога у црвеном периоду, свестан сам и казне која следи за тако нешто. Осећање понизности и кајања појачао је аутор овог романа, Борис Стапарац, кога видех на врху хлма како загледан у небо, у молитвеном тиховању, тражи одговор на питање: докле?
Упркос праску громова и богоугодном тону ујања ветра, упркос сили земље и љубави према њој - која га вуче надоле да га погне - он стоји усправан, дигнуте главе, окружен миром, чекајући знак Господњи. Љубав према Богу, вечнопостојећа и нестрадална, даје му мудрост да разуме страдање рода свога и снагу да поднесе ново. Свестан чињенице да семе мора да угине да би никла нова биљка, да васкрса не бива без смрти, аутор нуди читаоцу наду, да пронађе спас у вери која кроз љубав дела. И док нам приноси речи разума, сваком новом страницом покушава да осветли пут и укаже на невоље које нам тек предстоје. Упозорава да амбис који је испод нас морамо прећи загледани у небо - и у себе. Кроз речи Старца говори нам о шејтану који прети сваком од нас. Многи ће га, међу отвореним страницама овог романа, у књижевном огледалу и видети. Сагледати зло у нама, препознати га - значи и однети победу над њим. Спознати нешто значи моћи и опростити. Па, чак и самом себи. Ако вам се шејтан насмеши из огледала немојте сломити огледало, већ почните борбу са злом. Када борба почне у човеку самом, када молитва заиште дух смиреноумља и трпљења, победа је сигурна. А победити себе значи видети свет новим очима. Одрећи се неважног и плиткоумног, одрећи се материјалног богатства које су многи од нас платити сиромаштвом душе. Време је да српски народ доживи духовну катарзу, да се врати сопству и коренима. Куда ћемо, ако не знамо ко смо и одакле смо. Све су то поруке аутора, раба божјег Бориса, који побуњена поноса и чиста срца тражи да спасимо душу своју. И док нам у роману, али и у животу, шејтан нуди правду коју је из свог царства прогнао, сетимо се речи христоносног и христочежњивог Николаја: "Тако је неодољива сила правде. Утуци правду у ступи, сагори је огњем, развеј је на четири ветра, па лези да спаваш. Кад се пробудиш, а оно гле, унаокруг тебе правда узрасла и уздигла се као претећа гора". Управо са врха те горе Борис беседи роду своме, који од немила до недрага трага за сопством. У том трагању терају га са права у нигдину, са земље истапијане крвљу и христољубљем, у неку нову европејску обећану земљу. И то траје вековима. Модерни јањичари и данас одводе српску наду и будућност. Али, шејтан је однео привремену победу. Док су некад мајке у грчу и болу гледале како им децу одводе у непознато, данашње са поносом испраћају децу у "бољи живот". Заслепљени шејтановим обећањима, тек у позним годинама увиде и постану свесни истине "у расејању имам све, а моје није ништа. И нигде не припадам". Све то сагледава аутор са врха хлма и упозорава оне у подножју брда, зове на Саборовање и повратак. Његов вапај не сме остати усамљен. Време је да најзад многогласно и сложно, саборовани светосавским лучоношама, станемо у одбрану Српства, српског језика и српских писмена на које бесомучно ударају. И то управо ми, раби божји, прост народ. Јер како рече Свети Николај Девички "... Народ не зна много, али зна главно." Народ је увидео своју грешку. Зато данас у земљи Србији ничу величанстване цркве, нудећи мир и спокој. Окружени ликовима светитеља, у молитвама које узносимо Господу - лакше сагледавамо себе. Светитељи су нам својим примером и мудрољубљем показали како треба победити смртно у човеку, и вредности за које се треба својим благоделовањем изборити и коме се царству приволети. У овом роману, где границе времена и простора ишчезавају, у фином споју прошлости преточене у садашњост, Борис нас упућује на нас саме. И нуди нам избор, наводећи неке примере старих Грка где су само јунаци и хероји одлазили у Јелисејска поља. За одлазак у њих требало се изборити. Аутор романа "Деца светлости" управо то и тражи од нас. Да се изборимо да кренемо пут Метохијских поља. И тамо иду одабрани, зар не?

У Београду, 09.08.2008.
Веселин Џелетовић Павлов