ШАРОВ - Веселин Џелетовић Павлов

Немам ни кућу, срушена оста,
трошна је била, ко велим ја —
граду срушише четири моста
па, види, опет блиста и сја.

Немам ни њиву, узео скот,
премда није ни била плодна:
гај и шумарак, докле је плот,
а земља смоница, није баш родна.

Кола сам имао, отео гад,
ауди стотка, кожа и клима,
али сам ипак схватио сад
теже је палио кад дође зима.

Замакли тек смо из нашег села
кад хорда звери нагрну, бану,
плакала тад је колона цела,
нестаде село у једном дану.

Кренули редом све да пале,
почели најпре од крова,
а онда су доле иза штале
налетели на Шарова.

Кидисао, лајао је, са њима се тук’о,
злотвора је увек препознати знао
а лавеж је његов тек онда замук’о
крај бунара мртав кад је пао.

Биће још кућа, њива и кола,
па све то човек ствара,
али никад више толико бола
и никад више Шарова стара.

Душу још имам, рањену само,
срећан што нисам и без ње ост’о,
поруку шаљем зверима тамо,
нека вам буде од Бога просто.

Праштам вам кућу, њиву и кола,
за вашу душу палим свећу,
праштам вам чак и тренутке бола,
али вам Шарова опростити нећу.

Веселин Џелетовић Павлов