ДНЕВНИК ЈЕДНЕ ЉУБАВИ - Маријана Младеновић

ДНЕВНИК ЈЕДНЕ ЉУБАВИ
Маријана Младеновић

Формат Б6, 196 страна

ISBN 978-86-86863-26-3



РЕЧ АУТОРА


Књигу посвећујем свима који су имали прилике да ме упознају и открију ово мало срце, које је за свакога имало море безрезервне љубави и нежности, које је знало да воли јако, али и да боли још јаче и да нечујно пати, утапајући тугу у сузама, не молећи за љубав, за нежност, за разумевање.

Веровала сам да, у овом делићу времена, које смо добили да га живимо, а не трошимо, треба дати целога себе, пружати руку свима, веровати да још има оних који се не стиде да узврате нежним осмехом, топлим погледом, лепом речју...

Посвећујем је свима који су ме бар мало, у једном делићу живота свога волели, макар и ћутке, јер су се љубави бојали.

Посвећујем је и онима који су ме повредили, безброј пута, а ја им то увек опростила, јер сам их волела и имала милион оправдања за њихове непромишљене поступке, тешке речи, ћутњу.

И када бих имала цео живот да га трошим испочетка, не бих га знала другачије живети. Опет бих овако волела и опет оволико патила!

И за крај:
Нека вам живот не буде већ написана прича, него роман коме сте сами уметали и исписивали странице.


Воли вас ваша
МАРИЈАНА М.






Време љубави и киша
Мишљење о рукопису Маријане Младеновић
ДНЕВНИК ЈЕДНЕ ЉУБАВИ


Након читања изузетно успешног рукописа „Дневник једне љубави“ аутора Маријане Младеновић, схватите да само љубав и болест могу брзо и коренито променити устаљене људске навике. Управо те две одреднице провејавају страницама овог текста који је на моменат збирка поезије, антологија предивних СМС порука и највише романсирани дневник једне љубави.
Судбина главних јунака, Анђеле и Игора, испреплетана је сличним животним усудима, губитком вољеног супружника и посвећености деци. Препуштени устаљеном начину живота и свакодневним обавезама неспремно дочекују љубав која их баца у ковитлац страсти и давно заборављених осећаја. Сусрет са Игором буди у Анђели снажна осећања и она одједном постаје свесна чињенице да „ако вам живот постане мирна река, без и најмањих таласа, то није живот, то је плутање до коначног краја“.


Узбуркани ток, дотадашњег мирног живота, наговештава срећу и Анђела, све до тог тренутка прорачуната и разумна, као какав хазардер каже: „Идемо у њен загрљај, па шта буде и колико год трајало!“. Свесна да љубав доноси и време киша (како је звала дане који су били потопљени њеним сузама) и збиље да је због љубави постала песник, ипак јој се препушта безусловно и до краја.
На тренутак, када читалац посмисли да срећи главних јунака ништа не може стати на пут, испостави се да није у праву. На њиховом путу љубави испречи се – љубав. Љубав према вољеној особи насупрот љубави према деци. Уистину, аутор овог романа, Маријана Младеновић, поставља пред читаоце тешко питање, које мучи и саме јунаке, могу ли људи у таквој ситуацији поново волети? Одговор на то питање дала су сама деца, јунаци овог романа, због којих су се родитељи жртвовали. Одговор је, давно пре њих, дала и Десанка Максимовић: „да бих срце могла поклањати свима / и да опет много остане га мени“. Љубав је вечна и увек нова. Можда је највећу истину о лепоти љубави спознала сама ауторка антологијском реченицом коју изговара Анђела: “Волим, па једноставно, волим – да те волим!“.

Једна реченица, у ствари једна реч у њој, привукла ми је пажњу, показала сву вештину аутора, по томе се препознају добри писци, да једноствано каже нешто о чему се могу написати томови књига: “О Игору је мислила само пред спавање и приликом буђења“. Само пред спавање и буђење, само пред фазу измењених и прелазних стања свести, само у време визија и подсвесног. Оног исконског и недодирљиво личног. Када неспутане мисли подржане емоцијама превазилазе познате светове, када постају поезија која је и те како присутна у овом рукопису.
Можда бих овај текст могао завршити поруком аутора са почетка њеног рукописа: „Нека вам живот не буде већ написана прича него роман коме сте сами уметали и исписивали странице“. Можда, али нећу. Управо, како је Маријана Младеновић дозволила читаоцу да сам одабере крај романа, да одлучи жели ли после „хаппy енд“ да настави даље или не, тако ћу и ја дозволити себи да позовем читаоце да наставе да уживају у читању овог рукописа и даље, до новог романа Маријане Младеновић. Љубав је то заслужила.

Веселин Џелетовић Павлов