ДИШИТЕ ЈАГАЊЦИ МОЈИ - Борис Стапарац

ДИШИТЕ ЈАГАЊЦИ МОЈИ

Испред капија града травари са врећама од кострети у реду чекају да им се отвори. Стоје сатима прекривени јутарњом росом и трешћем од разноразних трава које из сваке вреће миришу другачије. На окованим вратима две лавовске главе изливене од гвожђа са алкама угланцаним од руку просјака којима служе као вешалице на које се окаче чекајући милостињу. Између травара и просјака који се гурају да се окаче на вешалице алке у чељустима лавова, пробија се Нарцисова рука и он полако али сигурно исписује по оковима капије:'' Something is rotten in state of Denmark''. Нико не примећује исписатеља пароле јер се очи окрећу према просјакињи која се зубима закачила за алку и моли за корицу хлеба. Дахће молитву у чељусти лавије са којих се спушта кап по кап рђе. Нарцису се чини да и гвоздена глава лава плаче над судбином просјакиње. Чују се кораци кључара и травари се одмичу од улаза. Стоје мирно и гледају просјакињу окачену зубима о алку. Излази главати трбушан и погледом их сасеца. На трен гледа у просјакињу обешену зубима о чељусти лава, па сриче: '' Не-што, смрди у држа-ви Дан-ској.'' ''Ово није Данска''. Виче бесно повлачећи просјакињу са алке. ''Која је ово неписмена будала написала? Рекох да се држава не зове Данска.''
Нико не одговара. Виркају како би ушли иза градских зидина. Дебељко их пропушта и даље покушавајући да откачи просјакињу окачену зубима за алку.

Хеј полако.- Дерња се дебељко звецкајући просјакињом о зарђале окове капије. – само полако. Куда сте навалили? Види вас само. Знам да сте зинули да вас неко нахрани и да сте дошли по по-моћ. Али багро за вас по-моћи, нема. Моћ је за моћне за просјаке има само бат-и-на. -
Дерња се дебељко док крај њега пролазе видари и травари измешани са сиротињом. Дебељко звони са просјакињом окаченом зубима за алку. Звоне њени зуби као глад.. Звоне алка о чељусти лава. И лавија глава звони о окове капије и капија звони оковима о стубове о које је овешена..Дебељко нагло стаје. Уплашило га је што му она звоњава поче одјекивати и у срцу. Бечи се у скупину људи која је стала тик испред њега. Спасење од страха види у очима човека који му пребира по организму дубоким погледом:

Да ниси и ти травар?- Сопће у лице човеку умотаном у белу тогу.
Нисам.- Одговара онај и даље пребирајући по сећањима дебељковим, погледом дубљим од сонди за проналажење нафте у утроби земље.
Ја сам вид-ар.- Одговара онај у белој тоги задовољно се осмехујући што дебељко испушта просјакињу која још увек јечи као звоно. Дебељко стоји и гледа збуњено у онога сто се сија у тоги.
Вид, знам да је јер видим да ме целога види- Размишља дебељко. – Ар је мера за површину али се на турском тако каже срамота. Ма без везе нећу га више гледати па нека га вода носи.- Промрси дебељко срећан што је онај у белом откачио поглед од његових скривених тајни и прошао. За њим прођоше и остали. Онај што је писао по градској капији доскакуће на дугим ногама до онога у белој тоги, почеше браду и унесе му се у лице:
Еј, Златоусти јеси га издувао као козији мех.-
Тихо.- Рече му Златоусти показујући му палцем на избледео натпис на зиду. Док су уз шкрипу капија звецкали зуби просјакиње која је беживотно лелујала на алки у чељусти лава, Нарцис прочита:'' Ошвјенћим''.
Шта је то камарате?- не издржа да упита. Златоусти му покаже главом да седну до травара који су делили траве и мелеме народу који је долазио, па тек онда шапне:
Неко је написао да се овај град зове Аушвиц. Мислим да није ни мало погрешио. Многи су овде дошли по комадић хлеба а заправо упали у чељусти лава, ако она убога просјакиња која се надала ако се ухвати са лавом чељуст у чељуст да ће победити. –
Како ништа нису стављали испред себе ником им није ни прилазио. Напокон им приђе девојка умотана у црни шал тако да су јој провиривале само уплашене очи. Руке су јој биле црне од прљавштине а са ње је долазио отужан тешки мирис. Села је на супрот Нарциса и Златоустог и зинула да нешто каже, али онда примети да онај мањи вид-ар, по њеним очима брише већ припремљене речи и између њих се спушта у ковитлац даха који је из душе износио потиснуте арабеске.

Диши дубоко јагње моје.- Рекао је вид-ар, и дунуо у њено лице дах који је мирисао на све траве травара скупљене на јутарњој роси када сунце са истока одагна таму на запад. Осетила је да се из погледа вид-ара и даха којим ју је испуњавао, у њу спуштају тасови у које је он грабио њене страхове и боли и износи у своје испружене дланове. Нарцис их је неко време проматрао а онда окрене главу и загледа се у трава-ра који је мешао разно биље и делио народу свакоме по болести коју је доносио. Са дивљењем је гледао како насупрот старом трава-ру седају људи разних болести и како их он мирисом прегледа, како им завирује у очи и уста и расписује рецепте по мирису зноја и боји језика. Не мало се изненадио када је једнога дечака и лизнуо. Хтеде нешто рећи Златоустом али занеми када окрене лице и виде да она девојка нема мараму на глави и да јој дуга црна коса пада на рамена. Загледа се у њене срне очи, у њен правилан лепи носић, у усне као пупољак руже, у врат као у лабудице.. Би га мало срамота да блене у њену лепоту па окрене главу и загледа се у старог седог трава-ра који је утрљавао разна корења у табане жени која је јечала од болова. На лицу жене су поискакале тамне пеге док је у рукама стискала комаде осушене земље. Напокон је устала, захвалила трава-ру и устала. Ходала је усправно као да је никада нису болеле ноге. Нарцис окрене главу према Златоустом и јекне. Испред њега је седела девојка у белој кошуљи протканој сребрним нитима. У коси јој је сијао лотосов цвет а на грудима ниска од бисера. Осмех јој блиста у очима и на лицу. Прстима зачешљава косу и истеже бели дуги врат. Нарцис се окрене да нешто каже Златоустом али када га виде само уздахне. Насупрот девојци која се белела као лабудица седео је Златоусти у црној прљавој и исцепаној кошуљи. Очи му беху упале у тамне подочњаке, а низ бледе забрађене образе капао је зној. Девојка устане и баци неколико новчића у испружене и дрхтаве Златоустове руке. Отишла је низ улицу поцупкујући и њишући телом звецкајући дукатима обешеним око струка. Певушила је неку песму док су је из сенки пратиле очи мушкараца са загонетним осмехом на лицу. Златоусти је седео непомично без и мало крви на лицу. Гледао је одсутно у једну тачку на небу. Дуго је Нарцис седео крај њега. Тра-вари су већ одавно устали и отишли, Нарцис је задремао а онда га тргне глас Златоустог:
Једном је Мардохаја Левија последњи наследник Енри Леви рекао окупљеној деци око својих ногу у логору Дахау док је из цеви цурио гас ''циклона б'': '' Дишите јагањци моји.'' Нисам ни слутио да је дисање толика моћ док нисам једном уснуо сан. Беше то сан о почетку када ми је душа дошла кроз нос из перивоја врта Еденског и када сам кроз сновидљивост пророка видео ливаде љубичастих перуника кроз које протичу горски потоци и сребрне птице отресају реци са кљунова. Те ноћи сам доживео преображење својих мисли које су се покренуле са потоцима из мога срца и преплавили ме осећањима безграничног. Тада сам сазнао да велшебност времена није у времену него и бесконачности душе. Удисање је једино спирање себе и једина успостава лика нашег окаченог испред наших видела као огледало. Нама застрвљенима грехом једино купање и чишћење је удисањима лепота које се слевају из еденског врта наше душе. Музика се једино може чути ако се удише. Слика видети ако се удахне. Лепота тела ако се упије дахом. Величина душе ако се удахне пољупцем...
''Дишите јагањци моји''. Рекао је Енри Леви и у место да дозволи да се неколико хиљада јеврејске деце подави у разорном циклону б, он их уведе у царске одаје раја.-
Нарцис климне главом. Гледао је пријатеља само на једно око јер му је друго затворила туга која га је сколила гледајући га онако изнемоглог и бледог.

- Девојка која је била код мене боловала је од беса. Од повређености људским бесом који јој се зацепио у организам и развио попут вируса. Све што сам урадио је да сам њену свест научио да прашта. ''Праштање је опроштај од туге. Разилазак са памћењем бола''. Говорио сам јој јединим језиком којем није могла да се супротстави а то је језик душе, дах. ''опраштање је путовање од сећања на оштру бол, на сузе.. На телесни раскорак страсти од Крста.. на узничко кидање тела.. на болест и бол.. Опростити значи отворити се и истрести бол у небо а од њега узети благост духа. Волети је божанство.. Не кваримо осећај вољења припадности тела.. Знам да сте јако повређени. Знам одавно, још док вас нисам видео срцем.. Док нисам купио ваше сузе са образа и сушио их на успоменама на исту бол. Знам да вас боли то што сте израњавани.. Драга моја, из сваке људске ране је изникао нови цвет. Цвет који могу исклијати само одабрани. Благослов нека је на ранама ако ливада наших душа цвета благозначење нашег постојања опрано водом живом кроз муке трудничке поновног рађања. Благослов нека је на нашим мучитељима јер су нам велико упориште да се на небо успемо.-

Из сенке улица чуло се звецкање дуката. Златоусти се повуче у сенку, а Нарцис се окрене преме звуку звецкања. Низ уску улицу је ишла млада девојка и водила стару просјакињу која је у рукама носила алку откинуту из чељусти лава са градске капије. Девојка сијаше у белој хаљини као да тела нема само да је белина и да не хода него лебди. Испод пазуха је узела просјакињу и више је носила него водила уз себе. Око врата је просјакињи обесила своје дукате и у умршену косу ставила цвет. Тек када су пришле Нарцис виде да плачу. Селе су на супрот њима и благо се наклониле. Са лица им склизну суза која се на камену испред њих уобличи у једну. Старица се ослони на девојку а она је пољуби у образ.

Хвала ти вид-ару, што си ме научио да поново волим. Када сам те видела знала сам да тебе тражим да ме очистиш од себе и да ме вратиш у стање моје не исцрпне душе што је љубав. Једном док сам безнадежно седела у вратима своје куће и мрзела на свет, себе и на људе, пред мене је пала кап кише. Била је чудно велика, баш као она суза што сам је осећала у себи. И у њој сам видела лик којем треба да се поклоним и који ће ме спасити од мржње.-
Јединствено је осетити да можете на два различита места у свету у две различите кишне капи видети исти лик. Ако се у вашем оку искрица влажне зрелости усмери у кап, онда се може из ње и исијати у небо које ју је дала. Чекам тренутак погледа када ћемо истога момента у капи кише видети фатаморгану себе. Ти себе у мени ја вечност у теби. Да није кише морао бих да тај лик тражим у сунцу све док не ослепим од Његове дивоте. Јер као што си ти пронашла свој задатак да пронађеш ову просјакињу и да је подигнеш са љубави својом, тако сам ја тражио тебе. Већ сутра ће мој камарат тражити некога по своме задатку да подигне са љубави а тај некога новог. Када се цео свет успостави по тој уписаној вољи, свет ће стајати усправно.-
Одговори им Златоусти и уздахне тако снажно да се она капљица од суза на камену затресе. Од некуда са висине у њу паде још једна кап и они у њој видеше тројство светлости како се уједињује у лик Христосов.

Већ је одавно пала ноћ и затвориле се градске капије. Стражару на зидинама се учини да у даљини види четири путника како светле кроз таму као четири оцтила. Терајући стадо преко пашњака пастиру се учини да на рушевинама градских кула види светлост али преко њих прелете звезда падалица и обасја лавовску главу која је висила на иструлим градским капијама а у даљини је оно шетверо још увек сијало као оцтила у великом крсту...