С Н О В И Ђ Е Њ Е - Зоран Шкиљевић

С Н О В И Ђ Е Њ Е

И би Савиндан.
И дуж тек разбуђених улица и тргова наше од протеклих бурних у туробних година уморне престонице, протезала се најмногољуднија литија до сад виђена. Упркос хладном и ветровитом јутру, празник је измамио на улице не само вернике и друге поштоваоце традиције и обичаја, већ и свакојаке радозналце и случајнике. Један за другим утапали су се у вијугаву поворку, коју су и овај пут предводили градски оци и небројена господа архијереји. И у тој шароликој скупини, и међу овдашњим посматрачима, као и оним пристиглим из белог света, не беше ни једног који не би фасциниран непрегледном масом света што се од ране зоре тискала по свим прилазима храму Светог Саве, стопу по стопу испуњавајући Врачарски плато.
Па ипак, иако је овако фантастичним одзивом грађана створена неописива гужва, није било уобичајене галаме, вике и комешања. Изгледало је као да је сваки покрет био унапред осмишљен и договорен, као да је део неког универзалног плана. Као никада раније, над Врачарским брдом надвијао се узвишени мир. На тренутке га је нарушавало само шкљоцање фото-апарата и зујање тв-камера. А што се саме прославе тиче, ако је веровати старијим београђанима, била је знатно свечанија од свих претходних а и потрајала је нешто дуже него што је уобичајено.
По завршетку богослужења, скупу се обратило више архијереја и других црквених великодостојника. Њихове богонадахнуте речи зачиниле су већ достигнуто молитвено расположење. Упијане свим чулима разгаљивале су присутне, крепиле их, снажиле, уздизале.
И, када је скупу дошао крај (а једном је свакако морао доћи), озарена лица размилеше се на све стране напуштајући Врачарски плато. Дакако – „свако се мора вратити своме крсту“, рекао је неко од беседника. Само један изгледом неугледан монах, као и обично када су монаси у питању тешко одредивих година, није се мирио с тим. Не саопштавајући своје разлоге, остао је пред храмом. Сам самцијат. Као пустињак. Као бескућник. Као светац. Очито навикнут на самовање, пркосно је стајао ћутке, не обазирући се на околни свет, који као да га се ни најмање не тиче.
Можда је некога чекао? Кога?
Минуше дани, али не би одговора. Наш загонетни монах и даље је стајао пред храмом. Дечурлија је већ увелико збијала шале на његов рачун, пролазници се редом ишчуђавали, неједан би се и прекрстио угледавши га. Многима је чак изгледало, ако настави овако, да ће се једнога дана засигурно претворити у споменик. А како тај дан никако да дође, све је наново почело одисати колотечином, па је временом замро и сваки интерес за нашег јунака. Али тек тада ће се закувати.
Дакле, када су се сви већ увелико били привикли на његову необичну појаву, када се, и поред све своје ексцентричности, толико одамаћио у Врачарском парку да су га још само намерници и случајници сматрали атракцијом – почело се догађати нешто доиста чудно. Толико чудно да нико са поуздањем не може рећи колико је у томе удела имала стварност а колико фантазми, халуцинације и сновиђења.
Неочекивано, нестало је њехове окамењене појаве. Оставивши за собом своје нестварно обличје, тек што се дохватио крпарења своје похабане, да не кажемо баш исфронцлане мантије, пред његовим од дугог и напорног стајање замућеним погледом, почела се помаљати нова литија. Литија какву још нико није видео. Протрљао је очи не би ли боље осмотрио ко му се то принближава. Види ли он то многа позната имена, и то сва у дроњцима и ритама. Нису ли то, све један одрпанији од другог, многи истакнути уметници, све добро нам позната насмејана лица из школских читанки!? Немо су промицали оборених погледа. Што их је више гледао, све више му се чинило да су стварни, да су скупа део неког вишедимензионалног света, можда спиритуалног. Можда астралног поретка ствари и појава посве тајанственог, у који имају приступ само одабрани, у које је убрајао и себе. Коначно се зауставише испред храма. Потом се прекрстише, али, не уђоше у храм. То им очито није био циљ, већ нешто друго. Шта би то могло бити, питао се наш јунак. У каквој су то они важној мисији? Двадесетак минута су потуљено стајали ћутке, а онда се најодрпанији међу њима издвојио из гомиле, стао испред свих, и гласно помолио. Једном. Онда још једном. И још једном. А онда додао још нешто. Колико је наш јунак могао разабрати, биле су то речи:
„Опрости ми сваку лудост моју у заносу револуције што сам починио. Опрости ми, Свети Саво, био сам млад и заслепљен идеологијом. Нисам знао да је грех то што сам чинио!“
Као по команди, за њим се помолише и остали, и то војнички одлучно и зачуђујуће гласно. Обратише се потом и Светом Сави са истом молбом за опрост, у један глас као да полажу заклетву. Онда нестадоше. Ближило се и вече а наш монах је, с времена на време погледујући у правцу храма, и даље крпарио, састављао своју подерану мантију.

Шта је уистину даље било, не зна се. Односно зна се само толико да је следећег јутра пред храмом пронађена монахова закрпљена мантија, а поред ње освануле и многе разглављене цокуле и изношене хаље. Тако су бар известила средства информисања.